Остаци манастира Светих Архангела, задужбине најмоћнијег српског средњевековног владара, цара Душана Немањића. Свети Архангели налазе се 3 км узводно од Призрена, на левој обали реке Бистрице која на том месту прави окуку око заравњеног платоа троугластог облика.
Доњи град (или Душанов, у ужем смислу) сазидан је на крчевини усред некада густих шума, у близини богатих извора, са отварањем према шарпланинским врховима. У манастирски комплекс спада и оближња тврђава Вишеград. Старији део светоарханђелскога „града“, која се налази на брду изнад манастирског локалитета и представља утврђење које је некада служило за одбрану. Оно потиче из пренемањићких времена, а мештани га називају Горњи град.
Одлуку да сазида манастир Светих Архангела крај Призрена, Душан је донео 1341/1342. године, након чудесног исцељења од тада неизлечиве болести, посредством Светог Михаила, исцелитеља и осведоченог заштитника хришћанских царева.
Царски манастир најпре је био правно заснован, а тек касније и изграђен. Наиме, краљ је 1343. године симболично „поставио камен“ манастиру и образовао његово братство, на челу са игуманом. На месту које је краљ Душан изабрао за задужбину постојао је већ оронули старији храм, чији су темељи откривени у поду велелепне Душанове цркве и који је морао бити разграђен, а терен рашчишћен и материјал (дрво и камен) за нови манастир обезбеђен. Припреме су биле готове у лето 1347. године, а манастирска црква стављена под оловни кров током 1349. Околна здања, као и целокупни живопис, завршени су до 1352. године. Манастир је у целини био толико прекрасан да један летописац из XV века вели за њега да не верује да му „под сунцем има нечега равног“.
Манастирски комплекс
Према археолошким истраживањима из 1927. године, обављеним под руководством др Радослава Грујића, манастирско насеље Светих Архангела, површине 6,5 хектара, има основу неправилног, приближно једнакокраког троугла. Било је размештено унутар одбрамбеног бедема који га је опасивао са свих страна, а чинили су га:
1. Велика или главна црква Светих Арханђела, као средишња тачка унутрашњег простора, са царевом гробницом
2. Црква Светог Николе, умногоме налик на велику цркву, али двоструко мања, која је прва и изграђена
3. Манастирска трпезарија, са кухињом
4. Конаци владареви
5. Конаци монашки
6. Игуманија
7. „Ступ књижни“ тј. књигохранилница (библиотека) и писарница (скрипториј)
8. Болница
9. Друга пратећа здања манастирске економије
Реконструкција
Главна црква, посвећена Светим Арханђелима, сачувана данас само фрагментарно, последњи је велики споменик рашке школе. По концепцији архитектуре садржи готово све елементе рашке и наговештај моравске школе.
Раскошна петокуполна грађевина представљала је монументално здање, са основом у облику уписанога крста, али са неуобичајено суженим бочним бродовима. Било је то здање правоугаоног облика са дужом страном од 28,5 метара и краћом од 16,7 метара.
На источној страни је била троделна олтарска апсида. Велико дванаестострано кубе храма ослањало се на четири лука, која су држала четири стуба, а према реконструкцији постојала су и четири мања бочна кубета. Сматра се да је слабо очувани живопис надмашио онај из Дечана.
У северном броду цркве био је сахрањен цар Душан после смрти 1355. године. Простор око цареве гробнице био је архитектонски обрађен помоћу фриза мањих аркада које су се на одређени начин повезивале са фрескодекорацијом. Гробница је била озидана и обложена мермером. Изнад ње, причвршћена за зид, стајала је царева статуа у природној величини, а на самом гробу у рељефу царева лежећа фигура (која је могла бити и доцније придодата), што је, како истичу стручњаци – сасвим у раскораку са изворном немањићком традицијом.
Црква Светог Николе
Црква Светог Николе сазидана је јужно од цркве Светих Арханђела, уз стрме падине брда на коме се налази тврђава Вишеград. По свему је налик на велику цркву и прво је она била изграђена, послуживши као прототип или „мустра“ протомајстора за добијање сагласности цара за архитектонска решења главног храма.
Црква има облик сажетог крста и правоугаоног је облика, са дужом страном од 13м и краћом од 7м. У унутрашњем простору видна су два осмострана камена стуба изнад којих се налазило кубе и купола. Сама фасада цркве Светог Николе у својој спољној архитектури била је рашчлањена хоризонталним кордон венцима и вертикалним благо избаченим пиластрима.
Црква Светог Николе у погледу технике грађења зидана је потпуно исто као и црква Светих Арханђела. Обе оне имају коси сокл и профил венца на соклу. Сва поља су одозго лучно завршена, а у делу западног дела припрате украшена розетом. Прозори, розете, венци и архиволте обилују каменим украсима, богатом профилацијом и каменом пластиком. И живопис је истоветно рађен код оба ова храма.
Трпезарија
Треће здање у склопу манастирског насеља је монументална трпезарија, са кухињом и осталим пратећим објектима. Трпезарија је смештена у југозападном делу манастирског комплекса, са западне стране улаза у цркву Светих Арханђела. Она својом основом и архитектуром, величином и употребљеним материјалом спада у најлепша здања ове врсте на Балкану.
Својим облицима ова трпезарија представља новост у средњевековној архитектури на тлу српских земаља. Основни програм једне обичне трпезарије обогаћен је у овом случају новим елементима, додавањем двају простора на подужним странама средњег брода, који су краћи од њега, те у коначном решењу добијамо један чист, правилан, слободан, грчки крст са моћном апсидом на јужној страни.
Сви зидови трпезарије зидани су византијски, помоћу једног реда камена и опеке, наизменично. У погледу унутрашњости, трпезарија је имала под од масивних камених плоча, квадратног облика, без декорације и детаља. Утврђено је да је била фрескописана и да је поседовала камене столове и седишта. Осим за обедовање, трпезарија је служила и за одржавање заједничких сабрања, манастирских слава и црквених сабора.
