Сигуран сам да би и данас Фјодор Михајлович Достојевски призивао свет да се врати истини, каже Хаџи Ненад Маричић, који у Народном позоришту у Београду ради дуодраму „Достојевски – мој живот”
Дуго се путовало до наслова наше представе „Достојевски – мој живот”. Много необичних околности је пратило њено рађање. Пре тачно 20 година Федор Шили и ја разговарали смо о таквој драми, са којом бих могао да дипломирам. Често ме је професор Предраг Бајчетић и касније подсећао да не заборавим на ту идеју, рекао нам је јуче драмски уметник Хаџи Ненад Маричић, који данима уназад у матичном Народном позоришту у Београду истрајава на дуодрами „Достојевски – мој живот” насталој према мотивима мемоара „Сећања” Ане Григорјевне Достојевски. Премијера је у суботу увече, 12. априла, од 20.30 на сцени „Раша Плаовић” националног театра. Драматизацију „удружено” потписују Федор Шили и сам Хаџи Ненад Маричић, који је, уједно, и редитељ представе, али и тумач насловног јунака, комплексног Фјодора Михајловича Достојевског. Лик Ане Григорјевне поверен је Ивани Поповић. Сценографију ради Владислава Мунић Канингтон, костиме Марина Меденица, за видео су задужени Балша Ђого и Тара Вуловић, док је Стефан Ћирић музички сарадник.
– Нисам дуго могао да пронађем форму којом бих исказао све оно што говорим на предавањима о комплексној личности великог књижевника. Тек када сам схватио да се једино кроз лик Ане Григорјевне може у потпуности насликати позоришним језиком Фјодор Михајлович, почело је све да се склапа и заокружује. Морало је тако бити јер сама представа „Достојевски – мој живот” управо открива колико је посвећеност једне жене, њена жртва и одрицање у љубави донела неописиво богатство светској књижевности. Да се нису срели Фјодор и Ана, тешко би творац „Злочина и казне” успео да стигне до оних тренутака у стваралачком раду у којем су настали „Зли дуси” или „Браћа Карамазови” – констатује Хаџи Ненад Маричић док нам се у паузи између проба поверавао како годинама уназад у њему тиња унутрашња потреба да се нађе у „рингу” баш са Фјодором Михајловичем Достојевским.
Представа „Достојевски – мој живот” својеврсни је одговор на жељу сваког заљубљеника у дела овог руског класика да се открије ко је заправо био тај необични геније који је променио светску књижевност својим психолошким романима. Прича о његовом животу овога пута бавиће се управо пишчевим унутрашњим бићем. Кроз призму љубави Ане Григорјевне и Фјодора Михајловича представа ће осветлити не само дубоку емоционалну везу између два супружника већ и најплодоносније године рада Достојевског. Намера је да се прикаже и изузетан значај његове друге супруге Ане у последњих 14 година књижевног рада, у којем су настала његова највећа дела.
– Веома је дирљиво и надахнуто написана прича пером Ане Григорјевне Сниткине. Нико не остаје равнодушан када чита њене мемоаре, па је логично да су све руске серије или филмови о биографији Достојевског поприлично инспирисане њеним сећањима. Тешко да можете да нађете његову биографију која се од његове 46. године не ослања на њену исповест. Њен дух изузетно, врло суптилним средствима, на сцени оживљава Ивана Поповић. Публика ће јако добро разумети кроз њену игру колико је та нежна, али снажна жена, била истински део Фјодорових романа и реченица – тврди за „Политику” Хаџи Ненад Маричић, који се дуги низ година бави и педагошким радом, и додаје:
– Када сам предлагао Народном позоришту у Београду ову драму, написао сам да поред свих достигнућа науке једино позоришна уметност може да отелотвори лик таквог књижевника чије смо рођење, широм света, славили или заборавили пре четири године. Управо зато и јесте био изазован задатак да такву идеју доведем до краја: оживети га и учинити помало другачијим од онога што су предрасуде и легенде створиле. Несумњиво да је због околности у којима је живео, као и због тог невероватног искуства на Семјоновском тргу, када је за само трен избегао смртну казну, цео живот провео у страху од непредвидивог. То је појачало његову болест, епилепсију, али и његова промишљања, па је Русија добила, а затим и свет, хришћанског апостола који страхује од страдања у будућем веку. Нажалост, његови страхови обистинили су се. Протекли, 20. век био је човеков највећи пад у дугој историји цивилизације.
Оно што Достојевског чини толико привлачним данашњим читаоцима широм света, поготово онима који у студентским данима траже одговоре на највећа питања о људској души, јесте, како каже наш саговорник, његов „пут до спасења”.
– Свим својим ликовима он даје избор којим путем ће наставити, путем добра или зла, стазом греха или истине и управо у томе он нас приближава спасењу. Открива нам тајне којима се избављамо из пакла сопствених заблуда. Необично је како се млади преобразе на другој години академије играјући његове ликове. Сви му се, касније, поново враћају. Зато у нестрпљењу сви моји студенти, бивши и садашњи, ишчекују представу о том чудном човеку, који нас интригира јер нас је све преобратио – истиче Маричић и поручује:
– Сигуран сам да би и данас Фјодор Михајлович Достојевски призивао свет да се врати истини. Можда би се и сакрио да га не препознају, плашећи се распећа. Овај свет у којем живимо са ужасом је предвидео и разумео, да ће кротки у том нашем свету бити сматрани идиотима. Ипак, наговештај да ће управо такви устати и поћи на велика дела улива наду да се наш свет неће срушити под конформизмом, том религијом новог доба, већ ће се вратити својој суштини, и љубављу ће спасити „природу своју”.
