Један од најлепших дана у животу сваке особе, из кога се догодовшине препричавају годинама, а фото албуми поносно показују, свадбени дан. Вековима уназад учимо о браку као институцији људског друштва, која повезује парове у заједницу љубави. Када се одлучимо на,“ Док нас смрт не растави“, и венчање, кроз историју се са колена на колено, преносе различити свадбени обичаји.
Али вратимо се на почетак. Пре свадбене церемоније, мушкарац отвара свечану кутијицу, у којој се скрива прстен и уз речи које одишу романтиком, пита своју лепшу половину да ли жели да се уда за њега. Њеним пристанком, љубавна веза прелази на следећи ниво, веренички.
Од вереника, до младенаца, потребно је испланирати до детаља свадбену церемонију. Бирање венчанице, свечаног одела, позивање званица, музика, простор, задаци су не само оних који се заклињу на вечну љубав, него и породице и пријатеља.
У Србији, традиционално се вековима преноси поштовање обичаја, као дубоко утемељено веровање. Чак и данас, у модерном времену, када млади све више прате трендове 21. века, уврсти се бар по неки, чисто да се не одвојимо од предака. За који ће се одлучити, варира од краја до краја.
Али шта се то променило до данас? Уместо позивнице које се шаљу званицама, некада су се гости звали буклијом. Младожењин отац, стари сват или рођак, носили су ову чутуру напуњену ракијом или вином од званице до званице. Ко попије из буклије, потврђује свој долазак на свадбу.
Дан почиње рано. Бела венчаница, као симбол чедности и вео или венчић, да ускоро нечију супругу, штити од злих сила. На младој, како обичаји налажу, нешто ново, старо, позајмљено и плаво, као симболи оптимизма и наде у срећан брак, повезаност са породицом, љубав и верност.
А онда следи младожењин долазак и „куповина младе“. Ценкање обично представља добру забаву, посебно уколико младин брат није задовољан понудом, па се из куће уместо праве невесте изводи лажна. Међутим, занимљив податак је да се накада овом обичају приступало врло озбиљно. Све до 1846. године, када је Александар Карађорђевић донео закон којим је обичај укинут, због противљења људском достојанству, давале су се велике своте новца и дукати.
Обичај, без кога се не може замислити свадбени дан је пуцање у јабуку, коју на највишу тачку испред куће, поставља будући таст. Младу може да добије, само ако обори јабуку, и тако покаже спремност да у будућности штити породицу.
Поред главних актера свадбеног дана, важне улоге су подељене и осталима. Од девера који мора да чува младу да је неко не украде, проводаџије, који у знак захвалности што је упознао младенце, на дар добија ципеле. Незаобилазни обичај, кићење, поверава се младим неудатим девојкама, које сватови симболично часте, након што на њихов ревер окаче свет.
Посебна част указује се барјактару, предводнику свадбене колоне. Он купује барјак који је окићен вредним ситницама, од младине сестре или другарице. Носи га на место одржавања свадбе, а онда га као дар односи са собом.
И како она народна каже, „Кум није дугме“, главни сведоци младеначке љубави, пред Богом и народом су најважнији гости. Заштитници брака двоје људи и њихови најбољи пријатељи имају посебне улоге не само на овај дан већ и у животу. Не мање важан је и стари сват, други кум, задужен за здравицу и расположење сватова.
Посебан моменат сваке свадбе је чекање да преко младине главе, полети букет од цвећа, бидермајер. Како веровање каже, она у чијим се рукама нађе, будућа је невеста.
С јесени, када лишће пожути, прођу врућине и сеоски послови се заврше, у различитим крајевима оглашавају се свадбена звона. И вечито питање ко ће кога после чувеног „Да“, први згазити и она народна муж је глава, а жена врат куће, остаје заувек записано у обичајима свадбовања код Срба.
“Оно што је најлепше на искреној и дубокој љубави на којој је све лепо, то је да у односу према ономе кога волимо, ниједна наша мана не долази до изражаја. Много шта што је зло у нама ишчезава, а оно што је добро устостручи се.” – Иво Андрић.
