Многи писци и публицисти су писали о самосвојности српске културе. Тако, рецимо, Зоран Ћирјаковић у серији чланака настоји да опише и нагласи другост српске културе у односу на (западно)европски канон, сматрајући да су Срби „другачији Европљани, једни од оних у чије се умове и друштвене односе уселила Азија“. Међутим, рекао бих да она најдубља, суштинска разлика, која је у стању да понуди сасвим другачији светоназор, није довољно истражена међу српским интелектуалцима.
Таква разлика се може сажети у једној реченици, а изнео ју је италијански писац, режисер и глумац Пјер Паоло Пазолини (Pier Paolo Pasolini) у једном есеју написаном 1975. године. Описујући незавидно духовно стање омладине у Италији и позивајући се на једну од особености грчких трагедија да невина, богобојажљива деца испаштају због грехова који су починили њихови очеви, Пазолини се пита у чему се то састоји кривица његове генерације. Одговор се налази у општеприхваћеном ставу да је „сиромаштво најгоре зло и да, стога, култура сиромашних слојева мора бити замењена културом владајуће класе“, из чега произлази да je историја вредна проучавања и памћења једино она грађанска/буржоаска.
Можемо се запитати колико заљубљеника у европски културни канон зна да је у Ломбардији италијански језик постао матерњи обичним људима тек шездесетих година 20. века и да је интеграција кинеске мањине у Милану наступала прихватањем миланског дијалекта ломбардског језика све до педесетих година. Колико њих је свесно да Наполеонов грађански законик из 1804. године (Code Civil), хваљен због читљивости и јасног стила, заправо није био разумљив већини становника тадашње Француске?
Победа коју је извојевао Вук Стефановић Караџић у „рату за српски језик и правопис“ је омогућила нашој народној култури, коју су представљали сиромашни слојеви, да постане темељ српске националне културе. Прихватање народног језика, кога су Вукови савременици ниподоштавали називајући га говедарским („Глуп Србљину буди, говедарски говори, онда си Вуков Србљин“ како је то написао Сава Текелија у песми „Писмо једном ученом Сербљину“), док је народ био „гомила говедара, свињара, тежака, груба и непросвећена“ (Меша Селимовић, За и против Вука), је омогућило успостављање континуитета и живе везе са српском средњовековном историјом, првенствено путем народне епске поезије.
Сама суштина Косовског завета је садржана у стиховима народног песника „земаљско је замалено царство, а небеско увек и довека“. Управо је надахњивање народном културом, тим плодовима омражених свињара и говедара, дало снагу за остваривање националног ослобођења и уједињења (1912-1918).
Поред свих мана и недостатака Вукове реформе, давање достојанства народној култури, тако ретко у Европи, је можда њена најдрагоценија предност. Врло је вероватно да би победа Вукових противника и последично прихватање језика који је био неразумљив обичном човеку умањили онај духовни значај народног стваралаштва, који је српском народу вечан путоказ.
