Хришћани у Сирији су некада чинили близу десет одсто становништва. Данас смо сведоци драматичног пада ове древне заједнице. Рат, верски екстремизам и економска пропаст избрисали су део историје који сеже све до апостолских времена.
Напади и страх
Јуна 2025. у Дамаску је самоубилачки нападач повезан са Исламском државом детонирао експлозив у православној цркви. Према The Guardian-у, погинуле су најмање 22 особе, а више од шездесет је рањено.
Овај напад подсетио је на најмрачније године рата, када су екстремисти ИСИС-а и Ал-Нусре држали целе области под терором. Цркве су уништаване, верници киднаповани или приморавани да плаћају „џизју“ – данак за опстанак.
Како извештава Ле Монде, у граду Деир ез-Зору данас живи само седам хришћана, углавном стараца. Од три стотине породица које су 2013. побегле пред џихадистима, нико се није вратио. Иако су куће и цркве ослобођене и делимично обновљене, нове генерације изградиле су своје животе у Либану, Европи или Америци. „Чак и да се све обнови, нико се више неће вратити“, каже један од преосталих житеља.
Иако режим у Дамаску формално штити мањине, хришћани су, као и други цивили, изложени корупцији, сиромаштву и произвољним хапшењима. Након територијалног пораза ИСИС-а 2019, није дошло до значајне обнове. Многе цркве у Хомсу, Алепу или на североистоку и даље зјапе у рушевинама.
У свом Извештају о људским правима за 2023. годину, амерички Стејт департмент констатује:
„Хришћанске заједнице у Сирији остале су изложене нападима милитантних група, уништавању културне баштине и конфискацији имовине. Случајеви отмица и убистава остају нерешени, а починиоци ретко изведени пред лице правде.“
Слично је и у извештају Amnesty International из 2024, који наглашава да „дискриминација и несигурност подједнако погађају све мањинске заједнице, а хришћани, због свог бројчаног опадања, немају снагу да заштите властита права“.
„Сирија без хришћана није Сирија“, често понављају црквени великодостојници. Али бројке говоре другачије. Са наставком егзодуса и нестабилношћу, изгледно је да ће ова древна заједница постати тек сећање, присутно у старим зидинама цркава и у успоменама оних који су морали отићи.
Убиство Франса ван дер Лугта – пастир који није хтео отићи
Франс ван дер Лугт (10. април 1938 – 7. април 2014) био је холандски језуит који је провео скоро пет деценија служећи у Сирији. По доласку у Сирију средином 1960-их, учио је арапски и укључивао се у различите друштвене и хуманитарне пројекте, посебно један познат као Ал-Ард (Земља) — фарма и центар за људе с инвалидитетом у околини Хомса. У временима грађанског рата, док су многи страни радници и припадници цркава напуштали Сирију, он је одбијао да оде, говорећи да жели бити са својом заједницом, са онима који немају куда.
У јутро 7. априла 2014. године наоружани нападач упао је у језуитску резиденцију у старом граду Хомса. Очевици наводе да је свештеника извео напоље, ударио га, а потом хицима из пиштоља у главу окончао његов живот. Имао је 75 година.
Вест о смрти брзо се проширила, изазивајући огорчење и жалост. Ватикан је осудио убиство, називајући га „чином безумног насиља против човека мира“.
Заједница у Хомсу памти га као човека који је био мост између хришћана и муслимана. Док је град био под опсадом, он је делио храну, лекове и реч утехе. Његов блиски сарадник Ваел Салиби пренео је његове речи:
„Сви ме позивају да одем, али како да оставим болесне и старе? Они немају куда.“
Иако је убијен, отац Франс је остао у срцима људи као симбол жртве и постојаности. На његовом гробу у Хомсу данас се моле и хришћани и муслимани. Његово дело у центру „Ал-Ард“ наставља да живи као сведочанство вере у човека и достојанство сваког живота.
„Он је изабрао да остане са својим стадом, и у томе је његова величина,“ поручили су језуити на десетогодишњици његове смрти.
Паљење хришћанских села и уништавање светиња
Један од најстрашнијих аспеката сиријског рата јесте систематско уништавање читавих хришћанских села. Насиље није било усмерено само на појединце и свештенике, већ и на читаве заједнице, њихове домове и верске објекте.
Извештаји говоре о селима у којима су цркве и куће буквално спаљене до темеља. Црква Светог Михајла запаљена је током таласа напада у јулу 2025. године, док је тридесетак кућа хришћанских породица уништено пожаром. Слични инциденти забележени су у суседним местима As-Sawra al-Kabira, Rudaymat al-Liwa, Таара и Ad-Duwayra, где су храмови пљачкани, вандализовани и паљени од стране наоружаних група.
This is how the ancient ‘Mar Michael’ church looks after being burned down last night in northern Sweida province, Syria.
Islamist aggression violently targets all minorities in Syria – Druze, Alawites, Kurds and Christians.
What else needs to happen for the international… pic.twitter.com/Llc7UxGYiy— Israel Foreign Ministry (@IsraelMFA) July 16, 2025
Асирска села у североисточном делу земље, попут Tel Tawila и оних око Tel Tamra, такође су била мета. Исламска држава је ту не само палила домове, већ и уништавала цркве — један симболички чин с циљем да се избрише траг хришћанског присуства. У појединим селима, према локалним сведочанствима, напад није завршавао пљачком: становници су били принуђени да напусте домове, а читаве заједнице су се распршиле.
Организација Aid то the Church in Need забележила је случајеве у којима су истовремено нападнути и храм и околне куће — сценарио који је остављао стотине људи без крова над главом. Такав образац, где се верски и приватни живот уништавају у једном потезу, имао је јасан циљ: да хришћанско становништво изгуби сваку могућност повратка.
Ови напади нису били случајни, већ део ширег механизма прогона. Кроз паљење цркава и домова није само рушена материјална структура заједница, већ и њихово памћење, идентитет и припадност простору у којем су живели вековима.