Стеван Христић, српски композитор, диригент, педагог и музички писац, рођен је 19. јуна 1885. године у Београду. Истакнут као један од најважнијих представника позноромантичарске стилске оријентације, Христић је дао непроцењив допринос српској музици у првој половини 20. века.
Потичући из угледне породице, био је син министра и дипломате Косте Христића
и Лепосаве Живадиновић, те унук Николе Христића, председника Владе. Стеван Христић је своје прве музичке лекције добио у Мокрањчевој школи, а потом је наставио студије у Лајпцигу, где је стекао темеље своје композиторске вештине.
Након кратког рада у Српској музичкој школи, усавршавао се у Риму, Москви и Паризу, где је проширио своје музичко образовање и уметнички израз.
Кључна фигура у развоју музичког живота Београда
Пред Први светски рат, Христић се вратио у Београд, где је започео богату диригентску каријеру у Народном позоришту и педагошки рад у Српској музичкој школи и Богословији.
Између два светска рата, постао је кључна фигура у развоју музичког живота Београда. Као један од оснивача и први шеф и диригент Београдске филхармоније, Христић је поставио темеље овој институцији која ће постати централна за београдску и српску музичку сцену.
Такође је био диригент Београдске опере и један од оснивача и првих наставника Музичке академије у Београду, где је својим знањем и искуством обликовао нове генерације музичара.
Борац за очување музичке баштине
Његово признање од стране Српске академије наука дошло је 1948. године, када је изабран за дописног, а 1950. за редовног члана. У оквиру Академије, Христић је руководио радом Музиколошког института, где је дао значајан допринос истраживању и очувању музичке баштине.
Након Другог светског рата, активно је учествовао у оснивању Удружења композитора Србије, где је дуго био председник, и Савеза композитора Југославије, чији је био први председник од 1950. године.
Дела Стевана Христића
Иако његов композиторски опус није обиман, Христић је створио дела која су оставила дубок траг. Његова опера „Сутон“ и балет „Охридска легенда“ су међу најзначајнијим делима српске музичке литературе.
Ораторијум „Васкрсење“, разне оркестарске композиције, дела духовне музике као што су „Литургија“ и „Опело“, те концертне композиције попут „Симфонијске фантазије за виолину и оркестар“ и „Рапсодије за клавир и оркестар“ сврставају се међу његова најзначајнија остварења.
Христић је показао изузетну вештину у писању хорских композиција, попут „Јесени“ и „Дубровачког реквијема“, као и у камерној вокалној лирици са делима као што су „Била једном ружа једна“, „Ластавица“, „Елегија“, „Вече на шкољу“ и „Бехар“.
Сусрет са позоришном музиком
Његов први сусрет са позоришном музиком десио се 1907. године у Београду, када је компоновао музику за народни комад „Чучук Стана“ Милорада Петровића-Сељанчице.
Балет „Охридска легенда“, на којем је почео да ради крајем двадесетих година, доживео је премијеру 29. новембра 1947. године у Народном позоришту, у поставци Маргарите Фроман, са сценографијом Владимира Жедринског и костимима Милице Бабић.
Велики успех балета „Охридска легенда“
Овај балет је доживео велики успех, извођен је на бројним светским позорницама, укључујући Единбург, Атину, Висбаден, Салцбург, Женеву, Цирих, Фиренцу, Беч, Каиро и Барселону. Имао је оригиналне поставке на сценама у Скопљу, Загребу, Љубљани, Новом Саду, Сарајеву, Ријеци и Марибору, а 1958. године је изведен и у московском Позоришту Станиславског и Немирович-Данченка. Христић је за московску премијеру додао нове нумере, стварајући тако коначну верзију дела.
„Охридска легенда“ је извођена преко 1300 пута, са 24 поставке, укључујући шест премијера у Београду. Интегрално извођење и први снимак целокупне музике балета направљен је 2008. године поводом педесете годишњице Христићеве смрти.
Иако је добро познавао оркестар, Христић није показивао посебан афинитет према симфонијској музици, посветивши се углавном слободнијим формама. Његова „Симфонијска фантазија за виолину и оркестар“ (1908)
и „Рапсодија за клавир и оркестар“ (1942) истичу се ефектношћу и мајсторством. Његов допринос српској духовној музици посебно се огледа у делима „Литургија“ и „Опело у бе-молу“, где користи позноромантичарску хармонију и густу, полифоно третирану фактуру хорског става.
Стеван Христић остаје запамћен као један од најистакнутијих композитора српске музике, чији рад и дела настављају да инспиришу и обликују музичку сцену Србије и шире.
