Ушушкан у Фрушкој гори, у дивној природи, налази се манастир Старо Хопово. Прилазак манастиру уским путем, прелазак капије, изгледа живописно, као да улазите у тврђаву, духовну утврду братства. Богоугодне црте лица игумана Атанасија саме говоре о домаћинском односу према Богу, светињи и народу, срдачности својственој само људима који живе по принципу заједничарења. Подршка, пажња и очинска љубав су делатна молитва и монашко правило које обитава и сведочи веру архимандрита и поверене му пастве. Сабрат, отац Софроније, увек на послушању, јасан је у науму да се молитвом и радом прикључи есхатолошкој светој обитељи Господа Христа, чиме доприноси да се осети манастирска хармонија. Монаси, као живи део манастира, први су који вас упућују у ову древну светињу. Пријатна реч за свакога, молитва и бодрење. Борбени дух аскетског православља, по српском искуству, како је говорио Свети Јустин Ћелијски, осећа се на сваком богослужењу. Фреске и увек пун храм сведоче српски завет нашем роду који остављамо будућим поколењима. Блискост верних је ништа друго до тихи завет свесрпске слоге око Христа као начела сваке светиње од времена Светог Саве до данас. Дрвеће, природа, лековита вода и извори. Све одише Божијом благодаћу и хармонијом коју је, након првих људи, вратио Нови Адам, откривајући потенцијал обожења целокупне творевине.
На два километра од манастира Ново Хопово, скривен у зеленилу густе борове шуме и у потпуном миру, уздиже се мушки манастир Старо Хопово. Као један од најмањих манастира на Фрушкој гори, овај драгуљ православне духовности често носи назив „стари манастир“. Његова тишина и изолованост стварају посебну атмосферу која подстиче молитву и размишљање о односу човека и Бога.
Предање везује настанак манастира за деспота Ђорђа Бранковића, који је крајем XV и почетком XVI века подигао манастир и у њему саградио првобитну цркву посвећену Светом Николи. Ова црква, саграђена од дрвета и покривена скромним кровом од црепа, преживела је бурне историјске догађаје све до средине XVIII века, када ју је велики земљотрес потпуно разорио. Ипак, као што су многе православне светиње кроз векове устајале из рушевина, тако је и Старо Хопово добило нови живот.
У време хоповског архимандрита, Кир Захарије Миливојевића, започета је изградња нове манастирске цркве, овог пута посвећене Светом Пантелејмону. Храм, патосан циглом и покривен храстовом шиндром, пружао је осећај чврстине и скромне лепоте, као симбол обнове вере и завета братства. Промена патрона храма имала је дубоко значење – Свети Пантелејмон, велики исцелитељ и заштитник, постао је духовни чувар манастира. Мошти Светог Теодора Тирона, које су до тада почивале у Старом Хопову, пренесене су у Ново Хопово, где се и данас налазе у раскошно украшеном ћивоту од ораховине, дару Михајла Чокића.
Црква Светог Пантелејмона, иако скромна по својим димензијама, блистала је духовном вредношћу. Барокни иконостас, дело иришког иконописца Јефрема Исајловића из 1793. године, красио је њен простор, док су иконе иконописца Јанка Халкозовића доприносиле лепоти богослужења. Ове свете иконе биле су сведоци вековног присуства монашке заједнице и дубоке вере народа који је походио манастир.
Средином XVIII века, манастир је био скромно опремљен. Уз цркву се налазио манастирски дом са две монашке ћелије и трпезаријом. Упркос сиромаштву, братство је живело у складу с монашким правилима, ослањајући се на Божију милост и милостињу верног народа. По правилу, новохоповски игуман редовно је слао по два калуђера који су боравили и служили у Старом Хопову, чувајући ову малу светињу.
Манастир Старо Хопово pic.twitter.com/VWausF37EX
— Ivan Milojevic (@puretov) August 5, 2023
Међутим, бурни догађаји Другог светског рата нису заобишли ни овај манастир. Усташе су оштетиле иконостас, а манастирски конак био је потпуно разрушен. Дуго је ова древна светиња била у рушевинама, напуштена и заборављена. Тек 2008. године, манастир почиње да оживљава, када је епископ сремски Василије повереништво над манастиром поверио тада јеромонаху Атанасију Гаталу.
Својим неуморним радом и љубављу према светињи, отац Атанасије је започео процес обнове манастира који од тада и даље неуморно ради, зида и дорађује древну светињу. Изграђен је нови звоник од чврстог материјала, а радови на обнови храма су настављени са великом пажњом. Седамдесет година након што је био напуштен, манастир Старо Хопово поново је постао место молитве и сабрања. Тишина борове шуме око манастира и лековити извор који протиче у његовој близини, Извор Јеленца, дају манастиру онај аскетски мир који је вековима представља његову душу.
Данас, овај манастир наставља своју вековну духовну мисију, пружајући уточиште свима који траже мир, тишину и Божију благодат.
Небојша Лазић, уредник Компасинфо
