Стари свет се нашао пред великим изазовима. Први је свакако одлучност америчког председника Доналда Трампа да рат у Украјини реши договором са Русијом, а не Европом, а други је предстојеће обележавање 80. годишњице од окончања Другог светског рата. У оба случаја лидери западног дела нашег континента приморани су да мисле на Русију. А судећи према дешавањима у протеклих неколико месеци, те мисли не воде ка добром расположењу.
Бивши британски премијер Борис Џонсон отворено позива на милитаризацију Европљана. Актуелног шефа владе у Лондон Кира Стармера и француског председника Емануела Макрона поједини светски медији већ називају „најопаснијим политичарима у данашњем свету”. Прате их званичници Немачке, Литваније, Финске. За то време млади у Украјини отворено, и рекло би се са благонаклоним реаговањем вршњака са Запада, диче се нацистичким симболима… Поједини аналитичари иду толико далеко да све наведено дефинишу неки нови – „еврофашизам”. Европљани су с правом нервозни. Од некадашњег стожера светских збивања током прве четвртине 21. века су се претворили у пуког посматрача, без икакве иницијативе, али и конкретне моћи. Одлука америчког председника Доналда Трампа да овдашње савезнике потпуно искључи из разговора са Русијом о будућности Украјине показала се изузетно прагматичном. Недавни пропали сусрет највиших званичника Запада заказан у Лондону, како би се нашло какво-такво решење за рат на Истоку, право је сведочанство међународне позиције данашње Европе.
И на све то надовезује се овогодишња прослава Дана победе у Другом светском рату (9. маја), који је за већину земаља данашње ЕУ, објективно, био тек дан приклањања околностима које су давне 1945. наметнули Совјетски Савез и САД, разбијајући последње остатке армије нацистичке Немачке. Једина дилема била је: да ли завршити под окриљем тадашњег СССР-а или у рукама Американаца. Али и ту дилему договорно су решили команданти војски две поменуте силе.
У покушају да врате углед вековног моћника некадашње европске колонијалне државе су одлучиле да се, барем на неко време, приклоне заједничкој политици. Посебно у односима према данашњој Русији. Америка је, за сада, остављена „по страни”, из простог разлога што је капитал прекоморског савезника кључан за опстанак и нормално свакодневно функционисање овдашњих економија. И не ваља га узнемиравати. На такву одлуку без сумње је утицао и известан осећај понижености када су у питању глобална дешавања, као што рекосмо, „зачињена” припремама за обележавање окончања рата у којем су, сем СССР-а и Југославије у Европи, практично, сви били мање-више губитници. Не заборавимо да су Француска и друге земље на западу континента, осим тадашњих немачких савезника, биле потпуно окупиране, док је Уједињено Краљевство једва успевало да се одбрани од даноноћних напада немачке авијације. Тек искрцавањем америчких трупа 6. јуна 1944. у Нормандији ствари су почеле да се мењају.
Али вратимо се садашњој ситуацији. „Европа хоће рат, а не разговоре”, изјавио је ових дана Дмитриј Песков, представник за штампу Кремља, нагласивши да се на западу континента и даље чврсто држе логике коју им је наметнуо бивши амерички председник Џозеф Бајден. Отуда и упорно одбијање предлога за окончање украјинске драме, а који нису засновани на уверењима бившег шефа Беле куће да је Русију могуће победити. Иако је већ јасно да таква политика води у пропаст, лидери ЕУ тешко је се одричу, страхујући да би тиме изгубили и садашње позиције, пре свега у својим земљама.
Подсетимо, у марту ове године Европска комисија је предложила план наоружавања вредан невероватних 840 милијарди долара које Европљани нити имају, нити могу да обезбеде из сопствених резерви. Априлски „царински удар” из Вашингтона то је набоље потврдио и довео привреде на Старом континенту у готово безизлазну позицију. Све учесталије најаве затварања некада најугледнијих светских индустријских гиганата најбоље су сведочанство.
Многи се сада питају да ли је могуће вековне љуте противнике Француску и Немачку усмерити на заједничко деловање против Русије. Наравно, у игри је и Велика Британија, али је свакоме јасно да би у Лондону ишли само до границе која се њима исплати и не би много водили рачуна о интересима савезника. Остали, са стране, без много изјашњавања чекају развој догађаја у Украјини.
И то потврђује чињеницу да ће европски мир и даље зависити од оних држава које у то друштво нису вољни тек тако да приме, а то су Русија и САД. Барем док не дође до невоље са неке треће стране. А Африка и Азија већ најављују такву могућност. Наравно, економску.
