На актуелну хрватску владајућу већину, коју одскора чине и десничари, односно припадници Домовинског покрета, нема дилеме „шта се догодило Србима у НДХ“. Они су категорични да није било геноцида над њима.
На посљедњих неколико избора Домовински покрет је на своје листе поставио и људе који су салутирали нацистичким поздравом, од којих један и с оружјем у рукама и зубима.
На листама су се нашли и самозване усташе, али и они који су објављивали слике усташких војника, злочинаца Анте Павелића, Андрије Артуковића и Јуре Францетића. Припадници ове странке су и редовно славили рођендан НДХ носећи мајице са усташким самогласником и с ознакама усташке постројбе.
Фотографисали су се и поред заставе са свастиком, објављивали пјесме као што је „Ево зоре, ево дана“. Ради се о људима који су на својим друштвеним профилима објављивали и слику Хитлера са натписом „Гони то у логор“.
У Сабор је ушао и Јосип Јурчевић који је 1999. као експерт на суђењу команданту конц-логора Јасеновац Динку Шакићу „стручно“ оцијенио да је Јасеновац заправо био радни логор. Био је и члан комисије која је закључила да је у овом логору умрло свега 220 људи, а учешће је узео и у Друштву за истраживање троструког логора Јасеновац, које негира холокауст у усташкој изведби.
Ревизионизам
Историјски ревизионизам у Хрватској присутан је још од деведесетих година прошлог вијека. Међутим, али у овој држави, која је у међувремену постала и чланица Европске уније, историјски ревизионизам је помахнитао. У њега су се укључили и поједини чланови Хрватске академије наука и умјетности која је прије двије године усвојила Документ о заштити хрватских националних интереса, а у ком се од Србије, између осталог, тражи да се одрекне наводних великосрпских митова, а међу којима је и Јасеновац, али и историјских прозивки на рачун кардинала Алојзија Степинца.
Да се неће стати на томе, говори и посљедњи примјер, када је на једном од хрватских портала објављен чланак „ProFactа“, новог пројекта за „провјеру тачности навода објављених на интернет страницама ЈУСП Јасеновац“ у ком се наводи да на њој постоје нетачни подаци о страдању Срба о НДХ. У „ProFactу“ су, иначе, удружени Лексикографски завод „Мирослав Крлежа“, Хрватски институт за историју и Хрватско-меморијално документациони центар Домовинског рата. Владимир Гајгер из Хрватског института за историју писао је за „ProFact“ да није тачно да је на састанку одржаном 4. јуна 1941. у Загребу између предстваника НДХ и Њемачке планирано да се „српско питање ријеши масовним исељавањем Срба у Србију, масовним убијањима на терену и депортовањем у концентрационе логоре“.
Гајгер је навео да „изворно архивско градиво и историографски радови показују да су те тврдње неутемељене“.
Оставка директора
Након ових критика директор ЈУСП „Јасеновац“ Иво Пејаковић поднио је оставку појашњавајући свој чин ријечима да је очигледно дошло такво вријеме да он мора тако нешто урадити јер, како је поручио, не жели да учествује у овој врсти расправе и историјског ревизионизма.
„За хрватску јавност, што укључује и власт, нису спорни холокауст над Јеврејима и геноцид над Ромима почињени у Јасеновцу и НДХ, али је спорно питање геноцида над Србима“, навео је Пејаковић додајући да за њега лично та тврдња није спорна и да је његова оставка посљедица нарасле екстремно десне атмосфере у хрватском друштву.
Пејаковић је директор ове установе у Хрватској био од 2017. године. Јавност га памти по томе што је 2016. на традиционалној комеморацији у Јасеновцу групи негатора покушао да забрани да у Јасеновцу положе вијенац с натписом „Страдалима од 1941. до 1951“.
С друге стране, за хрватску владајућу политику одговор на питање „шта се догодило Србима у НДХ“ је више него споран. Прије отприлике пет мјесеци министарка културе и медија Нина Обуљен Коржинек, под чијим министарством је и ЈУСП „Јасеновац“, на новинарско питање о иницијативи Међународног савеза за сјећање на холокауст, којем је Хрватска у то доба предсједавала, да се Јасеновац уврсти на УНЕСКО-ов попис свјетске баштине, одговорила да се ради „о мјесту холокауста над Жидовима и геноциду над Ромима“.
Србе уопште није поменула, па ни злочине почињене над њима, не само у НДХ него ни у Јасеновцу иако су Срби бројчано гледајући највеће жртве. Све ово прати и медијски ревизионизам, који се јавно спонзорише – дотирањем „Бујице“, „Хрватског тједника“ или портала „народ.хр“, филмова Јакова Седлара и књига Игора Вукића.
Негирање истине
Историчар Милош Ковић каже да и овај посљедњи случај, у вези са скенирањем садржаја објављених на порталу ЈУСП „Јасеновац“ од стране „ProFactа“, који је државни пројекат, јасно указује да ријеч „геноцид“ и даље тешко притиска Хрватску, земљу у којој се он и догодио, додајући да изгледа да је то насљеђе теже онима коју су тај геноцид починили, а не претрпјели.
„Геноцид над Јеврејима, Србима и Ромима у НДХ се не може поредити ни са једним злочином који се догодио на Балканском полуострву у 20 веку. Ова тема је у савременој хрватској култури постала опсесија, показујући да њихова јавност још није спремна да прихвати да је над Србима у НДХ почињен геноцид.
Проусташке снаге
„Сад су у нову хрватску власт ушле и проусташке снаге, Домовински покрет који то отворено негаира. Сматрају да се о свему може говорити, али не и о геноциду над Србима, а који се, подсетићу, није десио само једном, већ три пута у 20. веку. Помињу се само Јевреји и Роми. И то се намерно и свесно ради. Подсетићу да је главни циљ усташа био да се обрачунају пре свега са Србима. Геноцид над Јеврејима, ако могу тако да кажем, догодио се успут, како би се додворило тадашњој нацистичкој Немачкој. Идеологија усташа је била да се Срби потпуно униште, називајући то решењем српског питања“, истакао је Ковић.
Наводи да постоји неколико начина на које се покушава замаглити оно што се дешавало у концентрационом логору Јасеновац, али и уопште у НДХ, а један од њих је и поређење са Сребреницом. То двоје, категоричан је Ковић, никако се не може поредити, ни на који рационалан и оправдан начин.
Додаје и да у хрватској историографији постоје само двије струје, једна која тврди да се у овом логору није догодио злочин и која инсистира на темама као што је Блајбург и друга струја која признаје тај страшни злочин, али са радикалним намјерама да се он минимизира. Ови други сматрају да је број убијених у Јасеновцу десетоструко мањи од званичног.
„То су све начини да се замагли велика тема, геноцид над Србима у НДХ. Нажалост, томе не постоји отпор у хрватском друштву. Чују се тек појединачни гласови разума, али и они с временом нестану. Не постоји ништа што би се назвало озбиљном научном анализом да се тај процес порицања геноцида над Србима заустави – поручио је Ковић.
Шта су говорили
Слично мишљење дијели и историчар и професор на Филозофском факултету Универзитета у Бањалуци Горан Латиновић.
Истиче да је непобитна историјска чињеница да је НДХ спроводила политику геноцида над Србима. Наводи да је Глез фон Хорстенау, њемачки опуномоћени генерал у Загребу, записао тих година да је хрватски поглавник Анте Павелић већ у априлу 1941. намјеравао да побије 1.800.000 православних Срба, и то по сваку цијену и свим средствима.
Напомиње и да је Адолф Хитлер почетком јуна 1941. поручио Анти Павелићу да хрватска држава, ако жели да потраје бар 50 година, мора водити нетолерантну националну политику. Додаје и да су многи високи званичници хрватске државе тада отворено говорили или писали о начину рјешавања „српског питања“.
Хрватски министар Миле Будак крајем априла 1941. изјавио је: „Један дио Срба ћемо побити, други преселити, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате“. Хрватски министар Милован Жанић почетком маја 1941. рекао је: „Ја говорим отворено, ова држава, ова наша домовина, мора бити хрватска и ничија друга. И зато они који су дошли овамо, ти треба и да оду. Ова земља мора бити земља Хрвата, и нема метода које ми као усташе нећемо употријебити да ову земљу учинимо хрватском и очистимо је од Срба. Ми то не тајимо, то је политика ове државе, и кад то завршимо, извршићемо оно што пише у усташким начелима“.
Латиновић каже да је још много оваквих и сличних изјава, а издваја и ону тадашњег министра Мирка Пука који је почетком маја 1941. поручио:
„Нема средстава које ми као усташе не бисмо употријебили како би ову земљу очистили од Срба“, али и министра Младена Лорковића из јула 1941. године: „Усташки покрет инсистира на енергичном рјешавању српског проблема у Хрватској. Морамо истријебити Србе у Хрватској!“
Тровање друштва
Појашњава да су, осим убијањем и превођењем на римокатолицизам, хрватске власти намјеравале да „српско питање“ ријеше и протјеривањем Срба. Њемачки подаци говоре да је већ крајем јула 1941. у окупираној Србији било око 137.000 Срба протјераних и избјеглих из НДХ.
– Међутим, с обзиром на то да сви протјерани и избјегли Срби нису били пријављени њемачким окупационим властима, процијењено је да њихов број износи око 180.000. По разним процјенама, између 250.000 и 340.000 Срба протјерано је или је избјегло из НДХ. И поред свих ових чињеница, у савременој хрватској историографији постоји ревизионистичка струја, веома утицајна, чији представници негирају да је почињен геноцид над Србима у НДХ.
Истовремено, постоји настојање да се Срби прикажу као починиоци „геноцида над Хрватима“. Таква подметања трују хрватско друштво, па отуда општеприхваћен став да су у ратовима током 20. вијека Срби били злочинци, а Хрвати жртве, премда је уништење Срба на тлу данашње Хрватске започето још 1941, довршено 1995. наређењем хрватског предсједника Фрање Туђмана својим генералима да Србима треба нанијети такве ударце да практично нестану – наводи Латиновић.
Додаје и да у Хрватској од 2014. дјелује чак и удружење, под окриљем Римокатоличке цркве, које пропагира да је Јасеновац био троструки логор.
Они, како каже, наводе да је за вријеме рата Јасеновац био радни логор и сабирни центар у који су људи довођени не са намјером да буду убијени, те да су заточеници имали и здравствену заштиту.
– Ово удружење наводи и да су људи након истека казне били пуштани кућама. Дакле, врши се бестидно прекрајање историје како би било прикривено оно суштинско зло које је Јасеновац учинило највећим стратиштем Срба од њиховог досељавања на Балкан – поручио је на крају Латиновић.
