„Босна припада оном ко је умирао за њу на турском коцу и на аустријском конопцу“. – Јован Дучић
Већ неколико деценија уназад, српско историјско, културно и вјерско наслеђе је предмет најбезочније могуће крађе. Крало се оно и раније. Међутим, у последње вријеме ти насртаји си толико учестали, да готово на дневном нивоу, имамо покушаје својатања одређених момената српске националне историје, споменика, вјерских објеката, писаца, научника, умјетника итд.
Што је најгоре, на све ово, имамо прилично млитаву или готову никакву реакцију српских интелетуалаца, историчара, академика и других, који би из угла својих компетенција требало да се позабаве овим за Србе насушним питањима. Тих насртаја је толико да не зна човјек одакле би кренуо. Ми ћемо ипак сузити фокус нашег посматрања на питања крађе српског историјског, културног и вјерског наслеђа, и то оног на простору Босне и Херцеговине и Републике Српске.
Чак и ту, за обим текста који смо предвидјели, немогуће је дотаћи се свих могућих питања и проблема. Опредјелио сам се да овде размотрим само неколико најактуелнијих, радо причаних и препричаваних „бајки“, које се стално приповједају од стране бошњачких политичара и интелектуалаца. Конкретно, мислим на честе Твитер објаве градоначалнице Сарајаве Бењамине Карић, у којима се она хвали тзв. босанскохерцеговачким културним наслеђем, као и новопостављеним спомеником краља Твртка I Котроманићу у Сарајеву, а испред којег се градоначалница тако поносно сликала. Поред ње, у разматрање ћемо узети и прилично виралан видео, који се може наћи на интернету и друштвеним мрежама, у којем проф. Енвер Имамовић у Царевој-Султан Фатиховој Џамији у Сарајеву 2012. године, говори о томе, како су, приликом похода Султана Ел-Фатиха (Мехмеда II Освајача) на Босну 1463. године, ондашњи „добри Бошњани“, раширених руку дочекали султана, јер им је због њиховог богумилства, Ислам био јако близак и пријемчив. У том видеу, професор још објашњава да управо због тога, а не због немилосрдне силе, коју је предстаљало Османско Царство и његов Султан Мехмед II Освајач, није проливено пуно крви. По њему Босна је „пала“ готово без крви. „Добре Бошње“ су Ел-Фатиха дочекали као избавитеља и као својеврсног месију.
Овде ћу изнијети само неке најбитније моменте и чињенице из историје Босне, који недвосмислено указуују на сву бесмисленост аргумената (ако су уопште аргументи), коју износе горе поменуте личности.
Први битан владар из средњевјековне Босне, који се данас, такође често помиње је био чувени Кулин-бан. Опште уврежено мишљење међу Бошњацима је, да је већина становништва, који је тада живјела на територији Босне, била богумилске вјерске оријентације. Чак се то тврди и за Кулин-бана. Међутим, ако је он био богумил зашто, онда своју чувену повељу из 1189. године отпочиње ријечима: „Во имја Отца и Сина и Свјатаго Духа…“ Сваком, иоле теолошки информисаном историчару, познато је да су богумили били врста манихејске секте1, чије присталице нису вјеровали у Свету Тројицу. Добили су назив по попу Богумилу, који је проповједао на простору Македоније у 10. вијеку. Богумили су били и против црквене власти и насиља. Свети Сава у свом „Законоправилу“ наводи да су они (богумили) именовали двојицу једнако моћних и супростављених богова (дуализам), хулећи на Божанство, од којих је један узрок свјетлости, други таме. И сунце и мјесецу су обоготворили, а ђавола су називали владаром тијела. О законском браку су говорили да је демонски, и удјељивање сиромашним називали безакоњем. Сматрали су да Господ при оваплоћењу није примио човјештво, и ругали се крсту, и смрти, и Васкрсењу као привидима2.
Осим тога, познато је да је повеља Кулина бана написана старословенском ћирилицом (или како наше данашње – мада слабо информисане – „добре Бошње“ кажу „босанчицом“). Ако је тачно, да је то и њихово писмо и ако је та повеља дио бошњачког културног наслеђа, предлажем да ту исту повељу одштампају у великом формату и нека је као билборд окаче у градовима са већински бошњачким становништвом, па да видимо. Живо ме занима, да ли би издржала и 24 сата, а да не буде вандализована.
Слична ситуација је и са повељом босанског бана Матеја Нинослава (1235-1250.). Најстарији домаћи извор који говори о идентитету босанског становништва у средњем вијеку, и то још док се босанска држава није проширила на Хум и Јужну Далмацију, а на Запад се није простирала даље од изворишта ријеке Сане, јесу повеље бана Матије Нинослава (1232-1250). Наиме у три банове повеље, писане 1234, 1240 и 1249, као његови поданици спомињу се Срби. Ове су повеље уговори између босанског бана и Дубровника – као и у случају бана Кулина – а тичу се слободе трговања дубровачких трговаца по босанској држави. Дијелови текста банових повеља по којима видимо да Нинослав своје поданике сматра Србима у преводу на савремени српски језик гласе овако:„Ако тужи Србин Влаха да се парничи пред кнезом; ако тужи Влах Србина да се парничи пред баном“. Из овога се види да бан одговара за своје поданике Србе, и да ако неко од њих скриви нешто дубровачком трговцу мора и да одговара пред њим. Дубровчане назива Власима, што је назив којим су у то доба називани становници романског поријекла у српској близини. Треба напоменути да и ова повеља почиње ријечима: „Во имја Отца и Сина и Свјатаго Духа…“.
Краљ Твртко I Koтроманић је посебна прича. Пуно се помпе дигло око новоподигнутог његовог споменика у Сарајеву. Твртко I Котроманић се намјерно крунисао у Манастиру Милешева 1377. године, гдје су тада почивале мошти Светог Саве, тиме желећи да покаже да је он апсолутно у духу светосавског завјета и предања. Познате су његове ријечи: Идем „в србскују земљу“, желећи „укрепити престол родитељ мојих“ који „в земљнем царстве царствоваше, и на небесноје царство преселили се“ (Идем у земљу српску, желећи укријепити престо родитеља мојих, који су у замљском царству царствовали и на небеско се царство преселили). Његова права титула је гласила Banus Bosnia et rexus Rascia (Бан Босне и краљ Србије). Један је од оних, који није затајио, те је послао војску кнезу Лазару у помоћ на Косово. Војску је предводио српски витез из српске Босне Влатко Вуковић. Твртко је био свјестан да се и Босна брани на Косову. Ако је Твртко, само неколико деценија прије пада Босне под Турке 1463. године, био против Ислама, султана и Турака, шта се то наједном промјенило, када су Турци ушли у саму Босну, па су преци наших добрих Бошња наједанпут промјенили свој став? Да ли је то љепота и узвишеност нове религије, коју су Турци са собом донијели или је то био страх за голи живот и властиту имовину? Одговор на ова питања препуштам читаоцима.
Следећи битан владар Босне је Стефан Вукчић Косача (1406-1466) (Херцег од Светог Саве). По њему је Херцеговина и добила назив. Херцег Стефан је убацио име Светог Саве у своју владарску титулу. Требали томе још нешто дадати?
Како је могуће да се Бошњани не спомињу у средњевјековним повељама? Историчар Борис Радаковић наводи да се они спомињу амо кад је ријеч о крупној властели из Босне, када се она позива за свједоке неких крупних одлука или у неким повељама када се спомињу државни или географски називи за становништво нпр. Бошњани и Дубровчани, Бошњани и Хумљани, Бошњани и Усорани итд. Међутим, када се у домаћим ћириличним повељама наводе народи у неким граничним територијама, нема помена Бошњана, али има Срба, Влаха, Дубровчана и Хрвата. Занимљив је извор Гргур Николић, припадник угледне хумске властелинске породице Николића, која је била у сродству са Немањићима и Котроманићима. Наиме, Гргур 1418. године укида царину пред Стоном коју је својевољно раније био успоставио. Своју одлуку објелоданио је у повељи од 6. јула исте године и у тој повељи каже да је царина укинута за сваког „тко годи греде у Стон или Дубровчанин или Влах или Срблин или тко ини и такође из Стона“. Иако је територија којом је владао Гргур Николић била у саставу државе Котроманића, а према неким квазинаучним теоријама у средњовјековној држави Котроманића државотворно становништво били су Бошњани, видимо да их нема међу побројаним народима у повељи Николића. Чак, неки воле рећи као Срба није било на територији данашње БиХ све до доласка Турака или оне још спектакуларније теорије које кажу да Срба у БиХ није било до друге половине 19. вијека. Али, како онда да Бошњана нема, а Срба има у повељи једног великаша са простора босанске државе? Знамо да је било миграција становништва из Босне у Хум, поготово сточарских маса, али без обзира на то нема помена Бошњана у повељама хумске властеле ни на босанском приморју, што нам говори да је ријеч о сталежу или кад имамо помен само „Бошњани“ без онога испред „добри“, ради се о регионалном називу за људе из Босне. Пратећи изворе који говоре о становништву босанске државе, настављамо према ријеци Цетини. Војвода Доњих Краја, Ђурађ Воисалић, синовац и наследник херцега Хрвоја Вукчића Хрватинића, својом повељом из 1434, потврђује баштинске посједе браћи Ђурђевићима. Ти посједи налазили су се између ушћа Неретве и Цетине. Као становници тих крајева наводе се Срби и Власи: „и у свему у чему их нађошмо да држе, било да је Србин или Влах“. Треба напоменути да се из повеље јасно види да је становништво тога краја римокатоличко, али је без обзира на то српског и влашког поријекла. Једино је питање у вези Влаха, да ли се то односи на романске влахе или српске сточаре. Могуће је, да је било и једних и других. О јасној етничкој граници између Срба и Хрвата на ријеци Цетини, као и потврди да Хрвата у значајнијем броју није било у босанској средњовјековној држави, посебно њеним јужним крајевима, свједочи и повеља бана хрватског Ханжа Франкопана, настала само двије године након повеље Ђурђа Воисалића. У тој повељи, којима Ханж потврђује Власима њихова права спомињу се на његовој територији Хрвати, Власи и Срби: „И Срблин да не море отдати на Влаха, ни Влах на Срблина“ и „да не држе Хрвати Влахов мимо еднога бравара“. Видимо да иако територије браће Ђурђевића граниче са Хрватима, нема помињања Хрвата као становника њихових области. Са друге стране границе, на територији Франкопана спомињу се и Срби, што значи да су тамо доспјели својим миграцијама из босанске државе, дакле поријеклом су из државе Котроманића. Босански сточари су још пре него ће Твртко освојити велике дијелове средњовјековне Хрватске и Далмације, долазили и насељавали се на тим просторима, али како видимо ти сточари нису били „Бошњани“, него Срби и Власи. Такође, на територији којом је владао херцег Стефан Вукчић Косача, а то је територија данашње Херцеговине, западне Црне Горе и приморја од Омиша до Пељешца и дијела око Херцег Новог, спомињу се Срби и Власи. Тако херцег Стефан из 1450. године, у уговору са Дубровником о миру гарантује да дубровачке трговце и њихов терет не смију ометати или преузимати самовољно „ни Влах ни Србин“, који су његови поданици. Годину дана касније његов син кнез Владислав, у уговору са Дубровником каже: „обавезујем се да нити хоћу нити смем икада забранити нити зауставити ни једне моје људе ни Влахе ни Србе, да трговине ради слободно у Дубровник иду“ 3.
Најстарији вјерски, културни и историски споменици на просторима Босне и Херцеговине су у вези са Србима, српским владарским лозама и Православљем. Овде се не тврди да данашњи Бошњаци немају везе са тим предањем. Напротив, то је и њихово предање. Међутим, није тачна савремена верзија предања, коју износе њихови интелектуалци. То је ноторна лаж и измишљотина.
Ако је тачно да су ондашњи добри Бошњани били пресрећни потпадањем под турску власт и исламизацијом, како објаснити феномен Змаја од Босне Хусеин-бег Градашчевића и његову борбу са аутономију Босне, као и његове чувене ријечи?
„Ми идемо на Косово равно,
Гдје нам стари славу изгубише,
Стару нашу славу прађедовску.
И ми ћемо на Пољу Косову
Ил’ изгубит’ вјеру и јунаштво,
Или ћемо ако Алах даде,
Душманина свога побједити
И у Босну вратити се славно.“
Стално се од стране бошњачких интелектуалаца истиче, како су прије доласка Турака на ове просторе, становници Босне већински припадали горе поменутом богумилском покрету. Ово се коси не само са чињеницама него и са здравим разумом. Чињеница је да је овде било богумила. Међутим, они нису никада били већина. Према попису становништва спроведеном 1910. године, у БиХ је живјело 1 898 044 људи.
Од тога:
825 388 (43, 48%) православних Срба,
612 090 (32, 25%) Муслимана,
434 190 (22, 88%) римокатолика, итд.
Ако рачунамо да су преци ових шесто и кусур хиљада муслимана прешли из богумилства у Ислам и ако су они онда као муслимани имали повлаштен статус код турских власти, како је могуће да већину становништва на територији БиХ 1910. године чине православни Срби живе? Зна се да су муслимани имали повлашћен статус не само за вријеме османског царства, него и за вријеме аустроугарске. Овај попис су и направили Аустроугари. Зар није логичније мислити, да би се, народ који има повлашћен положај, требао више умножавати него онај који је потлачен? Турци нису узимали данак у крви од муслиманског живља, већ од православног хришћанског. Страховити порези и намети (харач) се нису односили на муслиманско становништво.Осим тога, постаља се још једно питање: да ли су и преци православних Срба били богумили? Ако јесу, да ли су и они дочекали султана Ел-Фатиха раширених руку? Међутим, право питање је како су они одједном, напрасно одлучили да постану православни? Ко је извршио то чудесно оправослављивање Срба? Да нису можда Турци? Да нису Аустроугари? Има ту још бесмислених тврдњи, али, мислим да нема потребе за њиховим даљим набрајањем.
Као што видимо, Срби православне вјере су још од најстаријих познатих времена били већина на просторима Босне и Херцеговине. Били су већина, чак и ако не рачунамо муслимане и католике.
Добро је познато да су се многи и од њих идентификовали као Срби. Најеклатантнији примјери су примјери великих писаца Иве Андрића и Меше Селимовића, који су се јавно и изричито декларисали као Срби католичке (Иво Андрић) тј. муслиманске (Меша Селимовић) вјере. Срби православне вјере су били већина све до Другог Свјетског рата, Јасеновца и њиховог систематског уништавања од стране НДХ. Тај процес настављен је и у последњем грађанском рату. Данас смо дошли на приближно исте бројке као и ове из пописа из 1910. године.
Професор Енвер Имамовић у горе поменутом видеу наводи да је кнез Радак, заповједник одбране града Бобоца од Турака град предао готово без проливене крви, јер је као наводни богумил, био одушевљен новом вјером (наводно је он рекао да би радије видио турски турбан него папску митру). С друге стране, у знак захвалности за ту предају града, султан Ел-Фатих му је одрубио главу. Исто ће проћи и тадашњи босански краљ Стефан, са падом града Јајца. Стефану је додуше било обећано да му неће одрубити главу, али, када су га извели пред султана, султан га није хтио ни погледати већ га је одмах дао да му се одруби глава. Исто је погубљен и његов стриц Радивој, док су његов брат и сестра по оцу били одведени у Цариград гдје су преведени на Ислам. После овога, сви остали градови у Босни су отворили своје утврде и предали се освајачима. Колико је њихово одушевљење са новопридошлим освајачима било, може се лако замислити.
Једно од великих питања је и питање. Стећци нађени у Босни немају никакве везе са богумилима. Они су у главном споменици православних Срба. По ријечима професора Селиха Селимовића од 19. вијека полако почиње да се уводи мишљење да су богумили били доминантно становништво на територији Босне. Први пут да један босански интелектуалац муслиман помене богумиле и богумилство десило се 1886.године. То је био Мехмед-бег Капетановић Љубушак који је написао књигу „Народно благо“ у којој је помињао богумиле и богумилство. За то су га наградиле аустроугарске окупационе власти положајем града Сарајева. Идеологију богумилског мита и представу о непрекинутом континуитету између средњовековне Босне и Босне из турско-османског периода, први је од муслиманских интелектуалаца увео 1892.године Сафвет-бег Башагић-Реџепашић (1870-1934). Ту идеологију је посебно апострофирао и својом књигом „Кратка упута о прошлости Босне и Херцеговине 1463. до 1850, Сарајево 1900. Идеологију интегралног бошњаштва је свесрдно подржавала и помагала аустроугарска окупациона власт на челу са принудним управником грофом Бењамином Калајем који је уједно био и заједнички министар финансија у аустроугарској влади4. Ипак, Човјек не може а да не осјети страшан очај, када види да се стећцима код нас нико не бави. Познато је да су стећци, који су били испод атик Џамије у Бијељини, годинама стојали на киши и сунцу. Који историчар се њима бавио? Ја таквог не знам. Није никако чудо што се они данас сматрају богумилским културним наслеђем.
Свако ко је при здравој памети и ко поштује историјске чињенице, не може да тврди да наведено културно наслеђе, није и наслеђе данашњих босанских муслимана – Бошњака. Напровит, оно је и њихово. Међутим, спорна је савремена верзија интерпетирања тог предања. Проблем је искривљивање историјских чињеница и њихово прилагођавање званичном бошњачком политичком наративу. Још већи проблем је што наши српски историчари ћуте као заливени и допуштају да се ова крађа дешава буквално пред њиховим носом, а они не реагију. Потребне су књиге (барем једна научна књига на ову тему годишње), монографије, симпосијуми, научни скупови, потребно је да се већи простор посвети овоме на часу историје у школама. Једино је то начин, на који можемо спријечити да останемо без свега што имамо.
