Настанак ћилимарства у Србији веже се за период када су се на Балканско полуострво, највише на територију Старе планине, доселили пастири са Блиског Истока, који су заједно са овцама и козама донели традицију ткања ћилима на ове просторе.
Пастири су се осим узгојем оваца и коза, бавили и гајењем памука, те извозили његов финални производ. О томе конкретних доказа нема, међутим, постоје посредни докази са приказима стилизованих ткачких производа на фризовима ткачких посмртних маски и стереобатима грчких храмова.
Турци нису донели ћилимарство у Србију
Oвим се побија широко распрострањено мишљење да су сам појам „ћилимарства“ у Србију донели Турци. Везу са Турцима спаја једино прича о граду Ћипровцу на Старој Планини који су Јужни Словени насељавали од 7. века. Од 9. до 14. века, ова област је била у саставу средњовековне Бугарске, а била је позната по ткачком занату, рударству и златарском занату. Међутим, они нису били директни произвођачи, него само трговци и финансијери овог „бизниса“.
Град је после устанка ћипровачких властелина (крајем 17. века) задесила страшна трагедија, тако да од тадашњег центра који је економски био јачи од Београда, Видина и Ниша, није остао камен на камену. Био је спаљен до темеља и никад се није опоравио.
Преживело становништво се раселило по територији данашње Источне Србије, конкретно око Књажевца, Бора и Зајечара и јужније до Пирота, док су неки пребегли у Угарску, Хрватску и Аустрију. Средиште и центар овог прелепог заната постао је град Пирот и ту доживео свој потпуни сјај.
Ћилимарство у Пироту
Током 19. века, ћилимарство је постало изузетно популарно, а ћилими су постала прилично скупа и тражена роба. Браћа Гаротић из Пирота су основали прву фирму која се бавила производњом и продајом, а она се звала „Пиротски ћилими – домаћа индустрија браће Гаротић“.
1886. у Пироту је основано прво ћилимарско друштво. У овом периоду, ћилими су први пут приказани светској и европској јавности, на Светској изложби у Бечу.
Почетком 20. века, односно 1902. године, „ћилимарство“ у Србији је доживело кризу, а ћилимарима је у помоћ притекла краљица Драга, која је основала Задругу ћилимарки кроз коју су жене које су се бавиле овим послом имале погодности при куповини материјала, кредитима и пласману и продаји робе.
Задруга је имала око 1.300 чланица, а у то време, пиротски ћилим је постао статусни симбол. Красио је дворе династије Обреновића, а касније Карађорђевића, када су гостинске собе и салоне богатих кућа красили пиротски ћилими. У овом периоду, настали су ћилими који у етнографским збиркама и музејима данас највише вреде.
Ћилимима се откупљивао живот
Када је наступио Први светски рат, ћилимарство није потпуно замрло, иако је било покушаја да се овај занат „индустријализује“.
Наиме, појавом мерино расе овце на нашим просторима и развитком индустрије, индустријска производња је маргиновализовала овај занат, међутим, као и свака врста уметности (а ћилимарство то свакако јесте) опстала је, јер је била део националног идентитета, културе и традиције.
Ћилимарство није и никада неће бити део индустрије, већ један од најлепших и најпрефињенијих одраза човекове креативности.
Пиротско ћилимарство вуче корене са Кавказа
По орнаментици и композицији украса, може се закључити да најстарије пиротско ћилимарство вуче корене са Кавказа, међутим, овде је доживело своју модификацију и преиначење. Постоје мишљења да су неки мотиви, у ствари, наследство давних балканско-кавкаских уметничких и културних тековина, које потичу из заједничке праетничке основе и вековних веза друге врсте, словенских народа.
Орнаменти на ћилиму
Орнаменти пиротског ћилима изузетно су важни и комплексни. Они су сама срж ове таписерије и не представљају просте геометријске фигуре, већ читав један језик, предање, културу… У њима се могу видети и мотиви из удаљених крајева који су, различитим путевима, упловили у овај део наше земље. У орнаменте су уткана наша веровања, митологија старе паганске вере као и његов мистицизам.
Шаре пиротског ћилима у себи крију заштитно и магијско дејство. Сваки чвор, линија, цвет или птица имају своје значење и своју сврху. Због тога се различити мотиви раде у зависности од жеље његовог „дејства“ како за онога ко га ради, али тако и за онога ко га купује или коме се поклања.
Према предању, некада давно, девојка није могла да се уда уколико није знала да тка ћилим. Овај ручни рад није био само начин зараде за сиромашне девојке, већ су ткале цуре и из богатих кућа. „Ткати и то знати“ била је ствар престижа. Кроз шаре и орнаменте огледала се спретност девојака, али и њена интелигенција да утка скривене симболе и поруке, као и своје жеље и надања.
Занимљиво је да би будућа млада за своју свекрву ткала ћилим – свекрвин језик, који приказује кактус у цвату.
Мотивације за овако необичан дизајн била је да се свекрви додвори и да је „раскрави“ као и показивање добре воље да њихов будући однос не буде трновит већ необичан и леп попут расцветалог кактуса.
Ћилимарство у осталим крајевима Србије
Ћилимарство западне Србије развијало се у центрима као што су Ужице и Ивањица. Међутим, ћилимарство у овом краје није било толико развијено код српског живља јер су углавном били у употреби код муслимана који су живели на овим територијама. Такође, битно је споменути и сјеничке ћилиме и Сјеницу као центар ћилимарства.
Што се тиче косовско-метохијског ћилимарства оно се разликује по стилу од пиротског. Овде преовладавају арахични изрази који истичу старе медитеранске компоненте у орнаментици, док у колориту превлађују црна, тамномрка, љубичаста, црвена или жута боја.
Ћилимарство у Панонији
Ћилимарство у панонској зони истиче се као значајно у поређењу са другим деловима Србије. Неки од најважних центара ћилимарства укључују Стапар, Кумане, Меленце, Елемир, Тараш, Велики Бечкерек и друге, који су били активни на немачком и аустроугарском тржишту. Ови ћилими су се истакли по својој техничкој изврсности, користећи широке, хоризонталне разбоје.
У ћилимима панонске зоне, приметна је старија, геометријска орнаментика, као и млађа, више фигурална. Старији орнамент можда има корене у другим деловима Подунавља, а можда је подложан и утицајима римских мозаика и преисламских источних уметничких стилова.
Од средине 19. века, у панонском ћилимарству, стилизације предмета, вегетабилни, зооморфни и антропоморфни мотиви чешће се појављују. Ови мотиви су ткањи под утицајима стилске уметности као што су барок, ампир, бидермајер итд. Слични мотиви налазе се и на другим ткањима и предметима, као што су торбе и обојци.
Под утицајем војвођанског ћилимарства, у Посавини, Шумадији и Поморављу од почетка 20. века, а понекад и раније, долази до појаве барокизираних и других орнаменталних стилизација.
Заштита порекла пиротског ћилима
На заштити и аутентичности пиротских ћилима вредно се ради већ дуги низ година. Тако је израђен сет правила и стандарда који се морају испоштовати како би ћилим могао добити ознаку географског порекла. У самом Пироту постоји и Комисија за контролу израде и производње пиротског ћилима како би се заштитиле географске одлике порекла овог ћилима.
Ова правила обухватају и тачне димензије ћилима као и шаре и мотиве који се на њима могу наћи, али и све делове таписерије, о којима смо раније говорили. Спецификације су изузетно прецизне те се лако може одредити да ли ћилим испуњава све услове да добије сертификат квалитета и географског порекла.
Године 2012. УНЕСKО је пиротски ћилим уврстио на листу нематеријалног културног наслеђа човечанства и то не само ради одавања признања мајсторству израде већ улоге коју ћилим игра у очувању културног идентитета ове регије.
Пиротски ћилим није само покривач за под. Он представља историју и културу Србије, уметност и умешност израде, а он сам, попут платна, може нам испричати причу о прошлости и будућности. О надањима и сновима. Пиротски ћилим позива цео свет да се загледа у његову лепоту, симболику и трајни легат ове традиције која превазилази време и границе.
