На хиљаде православних манастира, цркава и капела у ФБиХ порушено је у протеклом рату у том ентитету. И данас, скоро три деценије од завршетка сукоба, поједине светиње нису обновљене нити ће, по свему судећи, у догледно време.
Гореле су потпуно недужне почетком тих деведесетих година прошлог века. Радост молитве мењала је туга која се преламала као крик из душа верника.
Отежавајуће околности јесте да оно што је рушено у рату, обновљено након тога, у миру поново на мети вандала. Они у већини случајева не буду пронађени и кажњени. Свим тим проблемима данашњице политичка елита из Сарајева не придаје никакву пажњу. Неми су и глуви, како на све нападе на светиње, гробља тако и на Србе који су одлучили да се врате на своје огњиште.
Минирано и паљено
Православне светиње у протеклом рату на сваком педљу ФБиХ биле су миниране или паљене. Тако да су након 1995. године на појединим местима у том ентитету од цркава у највећем броју случајева остале само рушевине, односно обриси да су некада постојале.
„Само на подручју Епархије бихаћко-петровачко порушено је 130 цркава и манастира те других богослужећих мјеста. Светиње су паљене и рушене од Ливна до српских села око Кладуше и до Купреса. Гробља у ФБиХ имала су своје капеле и све је порушено. Грубом рачуницом у протеклом рату срушено је око 800 капела“, казао је “Гласу Српске” предсједник Одбора за заштиту права Срба у ФБиХ Ђорђе Радановић.
Подсећа да је једна од највећих православних светиња – Саборни храм у Мостару у протеклом рату миниран и запаљен од стране муслиманске и хрватске руке заједно.
„Исто се дешавало и са црквама и капелама у Чапљини, Стоцу, Какњу, на Озрену. У Бугојну је црква минирана, потпуно срушена. Ништа другачије није било ни на потезу од Сарајева према Зеници, око Тузле. Хрвати су на Купресу како су заузимали српска села, тако минирали и рушили цркве. У Доњем Вакуфу муслимани су запали цркве 1995. године“, наводи Радановић. Додаје да је у Бугојну порушена црквена кућа, парохијски дом и црква, односно три православна објекта у једном дворишту.
Више од 1.000 објеката
Наглашава и да је тешко сабрати колико је порушено православних цркава, манастира и капела. Али истиче да се ради о више од 1.000 објеката.
„Имамо и списак свих православних гробаља у ФБиХ. Тешко се може наћи иједно да није срушено“, казао је Радановић.
Са друге стране наглашава и да је много новца уложено у обнову манастира, цркава и капела од стране власти у Републици Српској и Србији те са локалног нивоа.
„Много је уложено новца. Власти дају максимално цркви и свакоме ко је покренуо активности и залаже се за обнову светиња“, поручио је Радановић.
Обнављамо и обнављаћемо
Све цркве, манастири и капеле били су порушени или значајније оштећени на подручју Херцеговачко-неретванског кантона за време рата, а међу њима и једна од највећих светиња на овдашњим подручјима Саборни храм у Мостару, који се налази и под заштитом УНЕСКО-а.
Један од највећих храмова у СПЦ, мостарски Саборни храм Свете тројице, саграђен још 1873. године. У лето 1992. године претворен је у гомилу камења. Храм је гранатиран 8. јуна 1992. године, а седмицу касније, на други дан празника Свете тројице срушени су торњеви и црква је запаљена. До темеља 1993. године срушена је и црква Рођења Пресвете Богородице, која је у Мостару грађена у 16. веку.
„По завршетку рата упоредо са повратком избјеглих и расељених вратило се и свештенство Српске православне цркве. Тако да је заједно са обновом породичних домова почела и обнова цркава у Мостару. Један од најзахтјевнијих и свакако најскупљих пројеката је и обнова Саборне цркве у граду на Неретви“, казао је “Гласу Српске” замјеник предсједника Градског вијећа Мостара Велибор Миливојевић.
Обнова Саборног храма
Колико је то битан, важан и скуп пројекат, наглашава он, показује и чињеница да је то национални споменик културе који се налази заштићен у зони УНЕСКО-а.
„Дакле, Саборна црква као таква мора да буде обновљена онако како је била и грађена, што свакако поскупљује њену изградњу. О којем виду и величини грађевине је ријеч показује податак да је до изградње цркве Светог Марка у Београду то била највећа православна црква на овим просторима. То је свакако један захтјеван и велики пројекат“, појашњава Миливојевић.
Поручује и да је до сада уз разумијевање Владе Српске и Србије одвојен знатан дио новца за обнову Саборног храма у Мостару, а резултат тога је и скоро завршен грађевински дио на том објекту.
– Треба урадити још доста тога. Потребно је још много новца да би ова православна светиња и тај наш православни храм засијао пуном свјетлошћу и био стварно онај драгуљ који је био и раније, а то је један од препознатљивих знакова, не само Мостара него читаве регије – закључио је Миливојевић.
Крађе и напади и у миру
Оно што посебно буди страх, али и увелико пали аларм за узбуну је и што су цркве у ФБиХ и данас на мети напада. Тако је из Саборне цркве у Мостару пре само две године украдено 90 метара кабла. Приликом крађе уништена је и кутија за осигураче испод звоника. Исте те године, само који месец раније, извршен је вандалски напад на Стару цркву у Мостару. И тада су провалили врата цркве Рођења Пресвете Богородице, оскрнавили олтар, разбацали предмете у цркви те однијели новац из кутије за добровољне прилоге, као и новац из кутије хуманитарног друштва “Добротвор”.
Напади су се дешавали и у осталим местима у ФБиХ. Тако је после рата, према евиденцији Одбора за заштиту права Срба, црква у Блажују до сада била мета напада минимално 20 пута. Исту судбину је у неколико десетина наврата доживела и православна црква Преображења Господњег у Сарајеву. Нападане су и православне светиње у другим деловима ФБиХ.
„Једноставно дешава се класично рушење уставног права на вјероисповијест. Јер када неко једну цркву у данашње вријеме покрада, пљачка и скрнави како Срби поново да дођу у ту светињу. Једноставно тиме ризикују живот и доласком у цркве страхују да ће им неко каменом разбити главу“, наводи Радовановић.
Окидач за све, наводи он, је што мржња према Србима и православљу од стране Хрвата и Бошњака траје од деведесетих година прошлог вијека.
„Та мржња и даље се гаји, углавном путем медија. Сваки дан обиљежавају неку битку гдје су, како наводе, тај простор ослободили од Срба, а у ствари побили су их и протјерали. У говорима политичара у ФБиХ нема мјеста за страшна историјска страдања Срба која су се десила на том подручју“, закључио је Радановић.
Житомислић
У Другом светском рату манастир Житомислић је био запаљен и опљачкан. Али највише је страдао 1992. године, када су црква и стари конак минирани и до темеља срушени, а остали објекти, као и школа, запаљени. Обнова манастира Житомислић, српског духовног језгра у долини Неретве, почела је 2002, а завршена 2005. године. У обнову манастира и храма Благовијести Пресвете Богородице у склопу манастирског здања уложено је 250.000 марака. Влада Републике Српске у његову је обнову уложила 50.000, а Влада ФБиХ донирала је 35.000 КМ. Остатак су финансирале четири српске породице из Херцеговине.
