Од средине 20. века се на подручју Косова и Метохије уништавају споменици културе и брише српски културни идентитет. И не само на КиМ, него и шире.
Kосовски Албанци своје акције усмеравају на брисање историје. Tреба навести да је од 1945. почело избацивање „Метохије“ из назива јужне српске покрајине.
Скрнављење црквишта, уз разбацивање и ломљење икона и пуцање у њих, у Међугори, у области Ибарског Колашина, само је последњи у низу напада на српску верску, црквену и културну баштину на Косову и Метохији.
И док су под оправдањем уметничког перформанса паљени крстови код Грачанице, претходних месеци је Српска православна црква суочена и са отвореним покушајима отимања земљишта и храмова у јужној покрајини.
Брисање памћења
„Нажалост, ми смо сведоци једног дугог брисања историје. То је нешто што је у научно опредељеној историографији познато под термином брисања памћења“, каже доцент Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу Јасмина Ћирић.
Објашњава да се управо на простору Балкана заиста и дешава брисање различитих култура.
Јасмина Ћирић каже да су у средњем веку секундарно коришћени материјали који би се уграђивали у црквиште из поштовања претходног култног места.
„Међутим, ово чему ми сведочимо, доводи нас до питања да ли ће та места заиста бити уништена“, забринута је историчарка уметности.
Избацивање Метохије из назива јужне српске покрајине
Јасмина Ћирић објашњава да када се говори о разарањима и актима вандализма на простору КиМ, обично се истиче период од 1999. све до 2024. године. Али неопходно је појаснити да се кроз историјску науку види да су се разарања догађала већ од 1945. до 1968. године.
„Покојни академик Батаковић управо је писао о томе. Тада је на насилан начин почело са избацивањем речи Метохија из званичног назива АП Косово и Метохија“, каже историчарка уметности.
Наводи да су и тада забележени примери уништавања како надгробника, тако и цркава.
„Да би се то интензивирало након 1981. године и протеста 16. марта 1981. године. Тада су косовски Албанци заправо и започели политику потраживања аутономије. Односно проглашења независне републике“, облашњава.
Вандализам на Косову и Метохији од 1999. године
Од 1999. године уништено је, скрнављено, девастирано око 150 манастира и цркава на КиМ.
Ћирићева каже да се више сећамо нове историје која се односи на период од 1999. године до сада.
Ћирић подсећа да је прошло 20 година од Мартовског погрома. Тада је уништен и оскрнављен део споменика, цркава, гробља на Косову и Метохији.
„Подсетићу да је у питању Црква Богродице Љевишке, Грачаница, Пећка патријаршија. Једноставно, ти комплекси су заштићени Унеском. Као комплекси који се налазе у простору конфликтне зоне“, објашњава Ћирић.
Историчарка уметности објашњава да су они и на терену угрожени.
„Ми смо се суочавали са врло озбиљним оштећењима у Цркви Богродице Љевишке, када су запаљене и фреске, непосредно испод звоника и у простору спољне припрате, када су управо ктиторски портрети Немањића оштећени“, преноси ситауцију са терена.
Каже да су фреске и иконе рестауриране, очишћене, али да екипа Републичког завода за заштиту споменика културе има веома озбиљне потешкоће у спровођењу радова и присуства на терену.
Проблеми чувања идентитета и прошлости
Јасмина Ћирићкаже да је један универзитет у Приштини, који су основали косовски Албанци, послао путем Балканске академске мреже позив за писање научних радова који се тичу албанских злочина, али и са друге стране злочина над албанским становништвом, које су по њима починили Срби.
„Један сегмент те монографије у настајању која је, нажалост, такође суфинансирана од Универзитета у Вестминстеру, веровали или не, односи се управо на идентитетско мењање културног наслеђа, односно наслеђа које они препознају искључиво као косовско“, наглашава Ћирић.
Подсећа да су у Унеску наши споменици, нажалост, идентификовани као средњовековно наслеђе на Косову и Метохији.
„Не као српско средњовековно наслеђе. То је првобитно и био предлог Републике Србије. Дакле, за номинацију и за заштиту споменика“, каже саговорница РТС-а.
