Многе религије и културе праштање промовишу дајући му велику вредност. Људски јесте грешити једнако колико и праштати. Зато су људска друштва или удружења која праштање не стимулишу и не вреднују лишена хуманог карактера, недостаје им људскости. Таква су најпре тоталитарна друштва и криминалне структуре.
Праштање је увек везано за грешку. Зато ће доживљај грешке бити изузетно важан и за сам опроштај. У оној мери у којој нас нечија грешка угрожава биће нам тешко или лако да то опростимо. Уколико ми је неко нешто опсовао вероватно је да ћу му брзо опростити јер то и нема неког превеликог штетног утицаја на мој живот, с друге стране, ако је физички повредио неког мени драгог или мене самог вероватно је да ће ми теже бити да опростим. То је сасвим логично.
Али постоје људи који једнако тешко опраштају ,,ситне“ и ,,крупне“ грешке. Они се једнако љуте за све што им смета без неке јасне градације важности, као да их свака, па и најмања грешка једнако угрожава. Проблематика лежи у уверењима о грешкама. Уколико човек верује да је грешка недопустива, да умањује вредност човека као бића, да је само идеално довољно добро, онда ће заиста на сваку грешку реаговати приближно истим интензитетом.
Начин опхођења према туђим грешкама много говори о нама самима. Често је строгост према другоме само одраз строгости према себи. С друге стране нарцисодина особа ће видети трн у оку другог, али брвно у свом сопственом оку неће видети.
Способност за праштање не настаје тек тако. Потенцијал за то свакако имамо рађањем, али једнак потенцијал имамо и да не опростимо. Зато је потребно учење, сазнавање и сазревање. Треба знати опростити. Опраштање захтева свест о себи и другоме. Најпре свест о томе да нико није савршен, а онда и свест о томе да је највећи број грешака могуће исправити. Постоје научна истраживања која су дошла до закључка да људи у 85-95% ситуација све што чине је из најбоље намере. Она попзната ,,Пут до пакла поплочан је најбољим намерама“ изгледа да овим добија и научно поткрепљење.
Понекад људи мисле да опростити значи заборавити а заборављање допушта понављање ситуације, могу мислити да опраштање значи и показивање слабости што води у пропаст. Ни једно ни друго не мора бити тачно. Опростити не значи потиснути љутњу, не значи ни бити наиван, већ напротив, праштање захтева увид у све аспекте ,,проблематичног“ догађаја. Ако сам оштећен туђом грешком најпре ћу прихватити ту ситуацију, бићу свестан те оштећености, своја ћу осећања с тим у вези поделити и са особом која ме је оштетила, тражићу да штету надокнади, надомести, али ћу бити свестан и своје евентуалне одговорности, директне или индиректне, бићу свестан и тога да се лоше ствари догађају, да нисмо савршени, итд. Исто тако ћу се опходити према себи када сам сам себи нанео штету.
Неко ће можда помислити да постоји универзални образац опраштања и да овај текст то хоће да предочи. Други ће можда помислити да је лако опростити када је могуће надоместити насталу штету. Али шта када је штета ненадокнадива, када нема повратка на пређашње стање, када исувише боли? Тиме долазимо до онога што је за праштање кључно.
Не постоји никакав образац праштања, нека сазнања и увиди свакако ће олакшати опраштање али га неће директно изазвати. Опраштање је подвиг, захтева вољу, енергију, труд, па и одрицање. Опроштај је мој и ја га дајем, зато није једноставно дати га ономе ко ме је оштетио, ко ми можда опроштај и не тражи, па макар то био и ја сам. Практично да бих опростио морам се одрећи сопствене жеље да реалност буде другачија, од жеље да се то лоше није ни десило, и да ми тај други то надомести иако не може или неће.
Шта бива ако не опростимо? Хоће ли се нова, за нас неповољна реалност променити? Хоће ли нам бити боље? Без опроштаја остајемо заробљени у тој ситуацији, у осећању губитка или бола, који ће можда временом прерасти у жељу за осветом или мржњу, а том ћемо онда бојом бојити и друге сегменте живота. Једино што ће заиста нову реалност учинити поново прихватљивом јесте опроштај. Опраштањем се отвара димензија прихватања целокупне стварности живота која подразумева непријатност и губитке, способност за грешку сваког човека укључујући и мене, али иста стварност потенцијал за грешку и губитак нуди и као праг преко ког се мора прећи уколико желимо да живимо међу људима. Осећање туге или љутње због губитка, оштећености или повређености природно нас води у осаму где ране можемо видати, али без опроштаја смо у опасности да друге, себе или свет видимо као оно што нас може угрозити и опет довести до губитка. Тада се емотивна дистанцираност од свега може чинити као сигурна зона. Опростити значи ставити тачку којом се завршава једно, а започиње ново поглавље, то је једини пут одрастања, сазревања и узрастања. Од најранијег детињства до најдубље старости једино опраштањем себи и другима можемо се изнова осећати као припадници човечанства.
