Ветеринар из Пецке на имању подно Рожња бије битку за опстанак аутохтоних српских раса домаћих животиња: колубарско говече је нестало, али није касно за бушу, балканску козу, каракачанске овце
Ако буде новог библијског потопа српска Нојева барка, извесно је, кренуће из „луке” подно врха Рожањ са Соколске планине, надомак Пецке, варошице у венцу Ваљевских планина, не тако далеко од Дрине. А својеврсни српски Ноје биће Игор Рабат, ветеринар из Пецке, човек који је цео свој живот, и у срцу и на делу, везао за природу и животиње.
Под сводовима стаје симболичног назива „Арка”, у пољопривредном газдинству „Соколске колибе”, смештеном на 880 метара надморске висине испод Рожња (973 метра), највишег врха Соколске планине, Игор већ годинама гаји аутохтоне српске расе домаћих животиња. То је богат генетски ресурс чијем опстанку Игор даје немерљив допринос.
Чувар традиције
Током две деценије на терену по селима рађевско-јадарског Подриња видео је како нестају природа, животиње, традиција, обичаји, почиње Игор причу о идеји да направи планинско чобанско насеље, као некад кад су људи водили стоку у планину, ту сакупљали сир и кајмак, а преко зиме се враћали у села.
– Планина је била пуна колиба којих више нема. Ја сам оживео једну, као у стара времена и направио чобанско насеље. Онда сам почео да набављам старе српске аутохтоне расе домаћих животиња. Трајало је то седам-осам година, куповао сам их на подручјима од Димитровграда, Врања и Пирота, преко ових наших планина, до Суботице – прича Игор.
Под сводовима „Арке”, у отвореним оборима и на околним пашњацима сада су домаћи брдски коњ, балкански магарац, каракачанска овца, виторога праменка, влашићка праменка, крава буша, пси торњаци, домаћа живина. Сви као што су били пре 150 година. Укупно око 130 јединки – 13 коња, 20 магараца, преко 20 коза, 40 оваца различитих раса.
– Важно је да се сачувају те животиње, ради наше традиције и културе, али много су важније због здравих гена које у себи носе. Наиме, савремене домаће животиње какве данас имамо одгајане су за што већу производњу млека, меса, при чему су се изгубиле способности њиховог имуног система. Имунитет је страдао у борби за велику производњу, тако да прети опасност да савремене домаће животиње једноставно нестану. Ове животиње које ја гајим мало производе, такве су каквим их је Бог створио, али носе здраве гене. Код њих је све добро: имуни систем, квалитет меса, млека, само што су у питању мале количине – наводи Игор. Уверен је да се имуни систем високопродуктивних домаћих животиња једино може поправити укрштањем са старим отпорним аутохтоним расама, својеврсним враћањем „точка” мало уназад. Све с циљем да се побољша имуни систем код крава које дају 30–40 литара млека дневно, код јагњади која за месец и по дана стижу за клање.
– То је једини спас. А ти здрави гени могу се сачувати само „на извору”, на живим животињама, не можете их замрзнути. Само овакве, живе животиње су нешто што би сутра науци могло да буде веома драгоцено – истиче ветеринар који је у „Соколским колибама” засновао, како каже, живи музеј животињског света. За неке „експонате” већ је, нажалост, касно – колубарско говече је раса која је нестала, нема више ниједне живе јединке. Али, није касно за бушу, има их око 300 у Србији, није касно за балканску козу, остало их је 170, каракачанских оваца има око 90. Неке од њих су на сигурном, подно Рожња, под Игоровим будним оком.
Игор подсећа да је 90 одсто хране коју људи користе животињског порекла, да је препорука Светске здравствене организације свим владама света да покушају, ако је могуће, да сачувају аутохтоне расе. Он то и чини у „Соколским колибама”: чува животиње које су настале на овим просторима и генерацијама ту живеле, а сада им прети изумирање. Игор то неће дозволити.
– „Арка” је Нојева барка. Ноје је спасао свет, људе и животиње. Одлучио сам се да тај назив дам овом месту, јер знам у каквој су ситуацији ове животиње, ове аутохтоне расе.
Поглед на пола Србије
Приредио је Игор Рабат на овом месту и туристичку понуду, гости могу да попију пиће, да се почасте правом чобанском храном – сиром, кајмаком, пасуљем, купусом из земљаног лонца, јагњетином, свим оним што су и чобани могли да једу. Циљ туристичке понуде није му никаква зарада, истиче, све улаже у храну за животиње и смештајне капацитете које за њих ту гради.
Гости који дођу имају прилику да уз отворен поглед на пола Србије и контакт с племенитим животињама старог соја одморе душу од градске вреве и свакодневних проблема.
– Моја препорука је да свако ко има могућности да гаји неке од ових животиња требало би то и да учини, не очекујући било какву материјалну корист. То може само онај ко осећа велику љубав према животињама и ко можда може да предвиди шта ће се дешавати у свету око нас – закључује Игор Рабат.
„Божићни коњи”
Игор Рабат је оснивач манифестације „Божићни коњи” која се већ неколико година одржава у Пецки, с циљем да, поред осталог, очува гајење домаћег брдског коња којег још увек има у овим крајевима. Од давнина су становници Пецке неговали обичај да на Божић после доручка извезу на улице коњске запреге, фијакере или да се појаве као јахачи на својим окићеним и украшеним коњима. Тако су улазили у дворишта комшија, пријатеља и честитали најрадоснији хришћански празник. Када коњска потковица крочи у двориште то доноси срећу, благостање на имање домаћина, казивало је веровање проистекло из овог прелепог обичаја. Управо је ту традицију Игор Рабат обновио манифестацијом „Божићни коњи”, која је за прошли Божић окупила 6.500 гостију у Пецки, варошици са 380 становника.
