Није тешко закључити шта “инфлуенсере” привлачи друштвеним мрежама – то су осећај супериорности и могућност зараде – али је тешко замислити зашто “пратиоци” пристају на овај крајње инфериоран статус “овце за шишање” и “краве за мужу”. Одговор је тужан: боље је бити и последњи пратилац неког “инфлуенсера”, него бити сам (са собом)
Срби, и грађани Србије оба пола, навикли су се да од краја осамдесетих година прошлог века такозвани “ход историје” поистовећују са историјским спектаклима, попут грађанског рата на територији бивше Југославије, међународних санкција, НАТО бомбардовања, демонстрација 5. октобра, а затим и континуираног тлачења Срба на територији окупиране јужне покрајине и донедавно, Црне Горе, која је на то одговорила величанственим литијама. Свему томе је, попут неког “зачина”, додат и по који скандал са реинтерпретацијом Јасеновца у Хрватској, али и у “локалу”.
Заслепљен таквим спектаклима, мали број људи примети ситне кораке историје, оне готово невидљиве промене у свести људи, наших сународника и суграђана, све док те промене не ескалирају у трагедије попут оне у Основној школи “Владислав Рибникар”. А када се то догоди, онда се оне хотимично разумеју погрешно, ваљда зато да би Власи и даље имали проблеме са меморијом.
Једна од таквих промена, изведених шапатом, тиче се паничног страха од самоће које људе данашњице претвара у зависнике од социјалних мрежа и њихових деривата. Данас ту зависност доживљавамо као природно стање ствари и зато је не видимо као зависност. Да бисмо је постали свесни, морамо се вратити неколико деценија уназад, у време када нису постојали мобилни телефони, друштвене мреже и програми за комуникацију попут Вајбера.
У та давна времена људи су, поред писама, писали још нешто што данас изгледа готово незамисливо, а то су дневнички записи. Некада су ти дневници били попис онога што се једног дана догодило или урадило – и тада би били досадни за читање. Некада би, међутим, постајале збирке есеја који би полазили од конкретне историјске ситуације и личног живота, да би их превладали и тако постали штиво за све времена: такви су, примера ради, били дневници Ернста Јингера (за време Другог светског рата) или пак, изванредни дневнички записи Драгана Крстића о Титовој Југославији. Ова два дневника се по свему разликују, осим по једној чињеници: оба су била писана и чувана у тајности.
Уопште, када су дневници у питању, за њих важи једноставно правило: занимљиви су за читање, само ако се тајно пишу. То важи и за дневник једне моје пријатељице, која ми је у седмом разреду основне школе дозволила да прочитам њен дневник. Ни сада не знам чиме сам заслужио такво поверење (можда зато што нисам био јунак тог дневника, нажалост, додао бих), али га се и сада сећам.
У сваком случају, сигуран сам да моја пријатељица тај дневник никада не би дала на читање својим родитељима, јер су деца писала дневнике управо зато да би се осамила и тако измакла пажњи родитеља. Која је тада, чинило се, била свеприсутна. Дневник је, дакле, симболизовао жељу младића или девојке за слободом од (родитељског) погледа и ауторитета, који тежи да их породично/кућно васпита. На крају те породичне утакмице између дечје жеље за слободом и родитељске жеље за васпитањем, резултат би обично био нерешен: нешто се од родитељских вредности прихватило, а нешто није. Међутим, када би одрасла, и сама та деца би постајали део једног ширег, националног колектива коме су припадали и њихови родитељи. Савременост је тада остављала трагове на људима, али није укидала континуитет.
Дисконтинуитет се појавио онда када су корпорације уништиле ауторитет државе (било мирним путем, то јест куповином политичке елите, било насилно, санкцијама и бомбардовањем). Тада се, заједно са ауторитетом државе, уништава и ауторитет родитеља. Од тог тренутка, породицу више не чине родитељи и деца. Сада је чине мама-пријатељица и тата-пријатељ који су васпитани, да више не васпитају своју децу, већ да се са њима “друже”. На другој страни су деца која се – што је и нормално – радије друже са својим вршњацима, него са инфантилном мамом и татом.
У овом односу снага, дете не само да стиче утисак да нико нема право да га васпита већ и да нема потребе да се васпита, јер већ зна све што треба да зна. Наравно, закључак је сасвим погрешан: оно што дете не зна, јесте да постаје део васпитног процеса које над њим, уместо родитеља/државе, сада врше корпорације.
Разлика у циљу васпитања је огромна: док суверена, национална држава преко суверене породице, васпита децу да постану део колектива – породице и државе – и тако наставе континуитет трајања, циљ корпоративног васпитања је да ту децу на крају претвори у усамљене конзумере, који се осећају немоћно, баш зато што су усамљени.
У доба породичног/државног васпитања, дневници су били начин да се личност привремено осами у односу на колектив и сагледа колектив из свог личног угла: усамљеност је, дакле, била облик слободе, чин нашег привременог напуштања колектива да би се потом у њега вратили јачи и бољи. У доба корпоративног васпитања, сви колективни идентитети су деци згађени (школа постаје место “вршњачког насиља”, породица, јасно, “породичног насиља”, а Србија постаје – “Србистан”), па усамљеност постаје истовремено и коб и судбина и болест, јер су колективи, који су раније васпитали дете, укинути и збрисани са хоризонта.
Прелаз са породичног/државног васпитања на корпоративно, прати прелаз са писања дневника на профил са друштвене мреже: дете, које се некада осећало окружено пријатељима и породицом и које тражи мало слободе у писању дневника, сада постаје изоловани појединац који преко социјалних мрежа очајнички тражи неки колектив коме би припадало и који га хоће.
Занимљива је терминологија социјалних мрежа која одговара фазама раста усамљености: Фејсбук, који се налази на почетку историје социјалних мрежа, још увек користи термин “пријатељ”. То значи да корисник ове друштвене мреже на њој тражи пријатеље, односно људе сличне њему са којима може да се дружи. У овој фази, друштвене мреже још увек се хвале својом “демократичношћу”, односно, “политичком неутралношћу”, која одговара равноправном односу пријатеља на мрежи.
Међутим, са настанком Инстаграма, улазимо у другу фазу друштвених мрежа, у којој “пријатеља” замењује “пратилац”. Тиме се јасно предочава неравноправност у мрежи. Није више поента наћи пријатеље сличне нама и дружити се са њима као у доба настанка Фејсбука, већ стећи што више “пратилаца” и “монетизовати” их.
Тако настају тзв. “инфлуенсери”, који на различите начине пумпају број пратилаца како би их продавали компанијама које рекламирају на свом профилу. Није тешко закључити шта “инфлуенсере” привлачи социјалним мрежама – то су осећај супериорности и могућност зараде – али је тешко замислити зашто “пратиоци” пристају на овај крајње инфериоран статус “овце за шишање” и “краве за мужу”. Одговор је тужан: боље је бити и последњи пратилац неког “инфлуенсера”, него бити сам (са собом). Преведено на језик политике: боље је бити припадник било каквог колектива, него остати усамљени аутсајдер.
Када бити део колектива постане императив, онда корпорације које владају социјалним мрежама стичу моћ да преко овог императива обликују свест људи којима су ове мреже једини начин да се осете припадништво нечему. У овој фази, друштвене мреже престају да глуме политичку неутралност. Уместо тога, инсталирају се правила групе: ако хоћеш да будеш са нама, пази шта причаш, пишеш, “лајкујеш” и “шерујеш”, у противном ћемо те избацити из колектива/мреже и остаћеш сам са собом.
Трећа генерација мрежа нам сугерише да је усамљеност достигла врхунац. Њен симбол постаје глобални Тик-ток (кинеска верзија је, наравно, нешто сасвим друго). Садржина профила младих корисника овде сведочи колико је ужасно бити окружен равнодушношћу околине, што је судбина јединке у корпоративном друштву, односно Мегалополису. Глобалним издањем ове друштвене мреже провејава мисао да је јединка збиља спремна да учини било шта, не би ли неко приметио њено постојање. Пошто више нема никаквог колектива, нема ни обичајности која делује на појединца: човек сада заиста чини све што може, не би ли макар за тренутак постао видљив и за друге људе. Врлина тада постаје виртуелна препознатљивост, а зло – усамљеност.
Тако смо начинили пун круг: од дневника, у коме смо себи откривали, а онда и скривали оно што је најинтимније у нама (што нас је чинило посебним и несводивим на друге људе са којима смо заједно живели, у породици или држави), дошли смо до фазе друштвених мрежа у којима смо, будући усамљени и беспомоћни, спремни да странцима око нас откријемо баш све, не би ли неко обратио пажњу на наше постојање и тако му дао неки смисао.
Пут од дневника до треће генерације социјалних мрежа описује претварање народа у виртуелну масу биочестица које у реалном животу више не осећају припадништво било каквом колективу. Уместо тога, оне осећају ужасну самоћу и зато траже било какав колектив коме би припадали.
Да су то корпоративни хиперглобалисти то добро разумели, сведоче речи Жака Аталија који је запазио да се у нашем времену главна потражња више не односи на предмете, “већ на то да се буде у току ствари; главна понуда не би садржавала средства за поседовање, него средства за припадање; културни капитализам, капитализам мрежа”. Људима, дакле, није више превасходно стало до власништва над предметима, већ до могућност да буду део колектива, односно мреже. Очекивана чланарина за присуство на социјалним мрежама, о којој се већ неко време прича, логична је последица овог императива.
Монетизација усамљености је, међутим, само једна компонента ове акције; друга, ништа мање озбиљна, јесте претварање држава у колоније, преко стварања и управљања усамљеношћу њихових становника.
Укратко: државе постају колоније тако што се њихова популација прво одвоји од било каквог државотворног колектива или ауторитета, а затим се тој популацији, разбијеној на биочестице, продаје врло варљиво и флуидно осећање припадништва необавезујућим виралним колективима.
Ти виртуелни колективи могу да изгледају бенигно, све док се не појави потреба за обојеном револуцијом, када се они милитаризују. Док се популација спроводи у те нове виртуелне колективе, као у торове, њихова сада већ бивша држава, опљувана бројним фекаличним метафорама претвара се у пусту територију која се троши као извор различитих сировина: од воде и ретких метала, до преосталих људских тела.
Потенцијално решење овог проблема била би суверенизација социјалних мрежа, које се онда користе као виртуелна компонента процеса националне колективизације. У Србији је то, разуме се, немогуће. Минимум који нам овде преостаје јесте да се ослободимо зависности од друштвених мрежа, и да људе које смо на њима упознали третирамо као праве, а не само необавезне, виртуелне “пријатеље”.
