Како се Сирија суочава са новим поглављем након пада режима Башара Асада, Ахмед Хусеин ал-Шараа – познатији као Абу Мухамед ал-Џолани, појављује се као кључни играч на северу Сирије.
На челу Хајат Тахрир ал-Шама (ХТС), групе која потиче из Ал-Каиде, ал-Шараа је одбацио свој милитантни имиџ, облачећи одела у промишљеном покушају да се представи као прагматичан лидер. Ипак, ова трансформација прикрива крваву прошлост, а међународна подршка која омогућава деловање ХТС-а отвара питања о ширим динамикама сиријског сукоба.
Од џихадисте до прагматичног стратега
Ахмед Хусеин ал-Шараа започео је своју каријеру као посвећени џихадиста, успињући се кроз редове Ал-Каиде под менторством Абу Мусаба ал-Заркавија и касније Абу Бакра ал-Багдадија.
Оснивање Џабхат ал-Нусре у Сирији 2011. године означило је почетак његовог пута као једног од кључних играча у сиријском грађанском рату. До 2013. ал-Шараа се дистанцирао од Багдадија, позиционирајући своју групу као независну силу.
Његово лидерство обележено је промишљеним заокретима. Године 2017. он је реорганизовао Џабхат ал-Нусру у ХТС, формално се одвајајући од Ал-Каиде и представљајући групу као локални управни ентитет.
Иако су ти напори на ребрендирању били углавном оцењени као површни, успели су да привуку регионалну подршку и известан степен међународне толеранције.
Крваво наслеђе изграђено на страху
Успон ХТС-а пратила је немилосрдна насиља, нарочито усмерена против етничких и верских мањина. Под ал-Шараиним вођством, група је организовала кампање терора које су цементирале њихову доминацију, а уништиле заједнице:
Јазидски геноцид (2014): Током сарадње са Исламском државом, борци су учествовали у систематском масакру Јазида у Синџару. Хиљаде мушкараца је убијено, док су жене и деца поробљени у кампањи која је касније призната као геноцид.
Преживели су описали нечовечност злочина. „Третирали су нас као животиње,“ рекла је једна преживела Јазидка. „Убили су мог оца и браћу и продали ме на пијаци као да сам ништа.“
Кампања у Африну (2018)
На северу Сирије, ХТС је нападао курдске цивиле у кампањи уништења и протеривања. Села су спаљивана, мушкарци убијани, а жене изложене масовном сексуалном насиљу. „Избрисали су нас,“ рекла је једна курдска преживела. „Не само наше домове, већ и нашу историју и будућност. То називају управљањем, али то је само рат другим именом.“
Ови злочини откривају стил вођства заснован на употреби страха и секташких подела као алата за контролу. Такође, отварају питања о регионалној и међународној подршци која је одржала ХТС упркос његовој насилној историји.
Улога регионалних и међународних покровитеља
Док се ХТС ребрендира као ентитет усмерен на управљање, операције групе настављају да се ослањају на спољну подршку. Регионалне државе, укључујући Турску и Катар, одиграле су значајну улогу у финансирању и наоружавању ХТС-а. Обавештајна подршка и логистичка помоћ омогућиле су групи да задржи контролу у Идлибу и прошири свој утицај.
Улога Турске
Турска, савезник НАТО-а, оптужена је за пружање оружја, новца и тактичке подршке ХТС-у под изговором борбе против курдских милиција.
Турска обавештајна служба наводно блиско сарађује са лидерима ХТС-а, користећи групу као прокси силу за остваривање геополитичких циљева на северу Сирије. Овај однос изазвао је оштре критике организација за људска права, које упозоравају да умешаност Турске ризикује нормализацију контроле ХТС-а.
Финансирање Катара
Катар, дуго оптуживан за финансирање екстремистичких група под изговором хуманитарне помоћи, такође је повезан са ХТС-ом. Финансијска подршка из Катара омогућила је групи да одржи своје операције и прошири контролу над територијама у Идлибу.
Иако званични Доха пориче директне везе са ХТС-ом, процурели обавештајни извештаји и изјаве опозиционих група указују на значајне финансијске токове из катарских мрежа ка џихадистичким фракцијама, укључујући ХТС.
Однос САД-а и ХТС-а
Иако су САД званично означиле ХТС као терористичку организацију, њихова индиректна подршка преко савезника попут Турске изазвала је контроверзе. Ослањање Вашингтона на регионалне партнере за борбу против Исламске државе и иранског утицаја, намерно или не, допринело је опстанку ХТС-а. Превиђање подршке коју савезници пружају ХТС-у ризикује подривање америчке антитерористичке агенде.
Ова динамика открива забрињавајући образац: стратешко коришћење џихадистичких група од стране регионалних сила као алата за остваривање геополитичких циљева. Иако овакви савези могу служити краткорочним циљевима, често долазе на штету локалног становништва које највише трпи под влашћу ХТС-а.
Од униформи до одела: прагматичан ребренд
Последњих година Ахмед Хусеин ал-Шараа трансформисао је свој јавни имиџ, заменивши униформу западњачким оделима и усвајајући реторику државника. Његова медијска појављивања наглашавају управљање и стабилност, позиционирајући ХТС као противтежу Исламској држави и снагу способну да управља севером Сирије.
Ал-Шарaина промишљена трансформација огледа се у принципима које је изложио Николо Макијавели у делу „Владалац“, где се истиче да лидери морају балансирати страх и врлину како би осигурали власт. Ал-Шараа је применом овог прагматизма задржао власт у Идлибу кроз насиље, док се спољном свету представља као прагматичан актер.Ипак, овај покушај ребрендирања поставља кључна питања: Може ли лидер чија је моћ изграђена на угњетавању и прогонима мањина икада створити трајан мир?
„Сада носе одела, али ништа се није променило,“ рекао је један прогнани хришћанин из Идлиба. „Владају страхом, а свако ко се не повинује – нестаје.“
Људска цена власти ХТС-а
За многе Сиријце, успон ХТС-а представља не стабилност већ наставак прогона. Јазиди, Курди, хришћани и секуларне заједнице остају угрожени под влашћу ХТС-а. Чак и сунитски муслимани који одбијају строгу теократију ове групе суочавају се са суровим последицама.
Секуларни активисти су ућуткани, жене подвргнуте оштрим ограничењима, а дисиденти живе у сталном страху. Један курдски преживели је сажео суштину проблема:
„Бришу вас – не само ваше тело, већ све што чини вашу егзистенцију. Вашу културу, историју, идентитет.“
Доминација ХТС-а такође је закомпликовала хуманитарне напоре на северу Сирије. Хуманитарне организације тешко успевају да одговоре на захтеве групе, а извештаји указују на то да се ресурси често преусмеравају како би одржали операције ХТС-а уместо да стигну до цивила којима су најпотребнији.
Илузија стабилности
Док неке регионалне силе виде ХТС као прагматичан алат за борбу против Исламске државе и иранског утицаја, овај приступ ризикује легитимизацију групе чија је историја обележена страхом и насиљем. Нормализација ХТС-а могла би учврстити његову теократску визију, отуђујући локално становништво и подривајући дугорочну стабилност у Сирији.
Успон ал-Шарае и ХТС-а осликава дубљи изазов за међународну заједницу: како балансирати непосредне геополитичке интересе са етичким императивом заштите угрожених популација. Може ли мир и управљање икада бити постигнуто под вођством човека који је дозволио злочине и изградио своју моћ на прогонима мањина?
Подељеност сиријске нације
Трансформација Ахмеда Хусеина ал-Шарае из џихадистичког лидера у самозваног државника оличава сложености подељеног сиријског пејзажа. Док његова нарација умерености може привући оне који траже краткорочна решења, његово наслеђе говори другачију причу.
За Сиријце који су страдали под влашћу ХТС-а, обећања о стабилности звуче празно. Било који мир изграђен на страху и подељености није никакав мир. Питање за међународну заједницу није само како управљати успоном ХТС-а, већ и да ли оснаживање таквих група жртвује вредности неопходне за обнову подељене нације.
Докле год регионалне силе и глобални савези дају предност тактичким добицима над дугорочном правдом, будућност Сирије остаће неизвесна – а њене ране незацељене.
