Увек се треба са поносом сетити српско-црногорског војсковође, сердара и дивизијара црногорске војске и ђенерала југословенске краљевске војске, славног Црногорца и великог Србина – Јанка Вукотића. Његово славно име заувек је уклесано у историјске победе наших највећих војсковођа и наших војски у балканским ратовима и Првом светском рату. Под његовим вођством остварене су славне победе црногорске војске над много надмоћнијим непријатељима, кад је одиграла велику улогу у ослобађању свете и старе српске земље у Рашкој, Косову и Метохији и источној Херцеговини, као и у пресудној одбрани и спасавању српске војске у повлачењу преко албанских планина према Крфу и Солуну.
Пред балканске ратове крајем 1912. Црна Гора је ступила у Балкански савез са Србијом и Бугарском. Почетком 20. века још је функционисала као племенска војска милицијског типа. Уредбом о формацији војске из 1908. године извршена је војно-територијална подела земље на четири дивизијска округа – цетињски, подгорички, никшићки и колашински, са 11 бригада и 52 батаљона. Дивизије су први пут формиране 1910. и имале су по две-три бригаде и приштапске делове: групу батерија, две извиђачке, пионирску и санитетску чету, коморски батаљон и по вод ордонанса и жандарма.
Као врховни командант истицао се краљ Никола Петровић и престолонаследник Данило, а начелник Штаба Врховне команде био је ђенерал Божидар Јанковић, кога је наследио сердар Јанко Вукотић. У командном кадру важну функцију је обављао и дивизијар Митар Мартиновић. Ратним планом је предвиђено да главнина црногорске војске наступа преко Скадра ка Дебру, а помоћне снаге да ослободе део Санџака, Васојевиће и Метохију. Ка Скадру је упућен Зетски одред од Подгорице и Приморски одред до Бара и Вирпазара, а ка Санџаку источни одред. Имали су укупно 35.600 војника, 106 топова и 12 митраљеза. Црна Гора је објавила рат Турској 8. октобра 1912, а сутрадан је прешла у напад.
Успеси у Првом балканском рату
Источним одредом или Санџачком војском командовао је бригадир Јанко Вукотић, ломећи турски отпор у Санџаку, Васојевићима и Метохији. Преко Рожаја је стигао у Пећ, а преко Плава и Дечана до Ђаковице, коју је ослободио заједно са српским снагама. Ослобађање Пљеваља зауставио је лично краљ Никола Петровић, јер је Аустроугарска запретила војном интервенцијом. Турци су се ипак повукли, па су српске и црногорске трупе без борбе ушле у Пљевља.
Иако је и Скадар заузет под командом ђенерала Петра Бојовића, црногорска војска је морала да се повуче из тог града због притисака великих сила – Велике Британије, Аустроугарске и Италије – које су 22. марта 1913. одлучиле да Скадар припадне новоствореној држави Албанији. За успешно војевање у Првом балканском рату Јанко Вукотић је проглашен за сердара црногорске војске. У Првом светском рату, приликом повлачења 1. Српске армије ка Албанији, почетком 1916, комплетну заштиту српске војске преузела је црногорска војска. Тада је Александар Карађорђевић упутио телеграм команданту црногорске војске Јанку Вукотићу: „Ако, сердаре, задржите непријатеље 24 сата да не продру на Косово, ви сте се одужили српству и словенству!”
Министар иностраних послова Црне Горе Петар Пламенац, у име владе сердара Јанка Вукотића, одговорио је: „Србија може рачунати на братску и неограничену помоћ Црне Горе, како у овом судбоносном часу за српски народ, тако и у сваком другом”.
Комадант на Мојковцу
Аустроугарски генерал Рајнер је код Мојковца с 20.000 војника и 45 топова на Бадњи дан кренуо у напад против 1. санџачке дивизије од 6.500 војника и 25 топова. Имао је намеру да подржи снаге које нападају ка Беранама, да разбије фронт Вукотићеве санџачке војске и директно садејствује са 3. армијом, која је продором преко Ловћена требало да уништи одбрану црногорске војске. Већ првог дана напада Рајнерове снаге су заузеле црногорске положаје на Улошевини, Бојној њиви и коти 1090, али уз веома тешке губитке аустроугарске војске. Пошто су почетни успеси аустроугарских снага претили да угрозе кључни правац за одбрану Санџачке војске, Јанко Вукотић наређује да 1. санџачка дивизија на Божић 1916. године пређе у противнапад.
Дошло је до директног судара војски у којем су се ређали напади и противнапади око Бојне њиве, Улошевине и Лепенца, по густој магли и снегу. Обе стране имале су тешке губитке, али су аустроугарски команданти признали да су малобројни Црногорци победили у овом жестоком сукобу. Санџачка војска је све до 21. јануара 1916. спречавала продор непријатеља и тиме омогућила безбедно повлачење српске војске. На тај начин су се краљ Никола Петровић, сердар Јанко Вукотић и мала али поносна црногорска војска успешно одужили српству и косовском завету.
