Реформатор српског језика и писма Вук Стефановић Караџић (1787-1864), који је умро 7. фебруара пре 160 година у Бечу, заузима важно место у српској култури, али и на универзитетима широм света, међу којима је и Питсбург где се скоро цео век у Катедрали учења негује сећање на његов књижевни и научни рад.
Вук Караџић је био велики револуционар српског језика и писма, који је увео нову ортографију засновану на принципу „пиши као што говориш“. Он је такође био вредан сакупљач и објављивач српских народних песама, прича и пословица, које су одразиле дух и идентитет српског народа. Његов рад је привукао пажњу многих европских интелектуалаца, који су га поштовали и дивили му се. Један од њих је био и немачки песник Гете, који је рекао да су српске народне песме „најлепше цвеће на венцу светске поезије“. Вук Караџић је добио почасни докторат од универзитета у Јени, а његово дело је стално предмет изучавања и поштовања на многим светским универзитетима, укључујући и онај у Питсбургу, где постоји Катедра за српски језик и културу.
После своје смрти у Бечу 1864. године, Вукови остаци су пренети у Београд 1897. године, где су сахрањени поред Доситеја Обрадовића, другог великана српске културне историје. На њиховим гробовима у порти Саборне цркве стоји споменик који им је подигнут 1939. године.
Вук Караџић је објавио своју прву збирку народних песама 1814. године под називом „Мала простонародна славено-сербска песмарица“. У тој збирци је било око стотинак лиричких и неколико епских песама, које је Вук чуо од певача или пронашао у рукописима. Исте године је изашла и прва верзија његове граматике „Писменица сербскога језика по говору простога народа“, у којој је изложио своје принципе реформе писма и правописа. Ове две књиге су представљале почетак Вуковог великог пројекта модернизације српског језика и културног просвећивања српског народа.
Вук Стефановић Караџић је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних песама и писац првог речника српског језика. Најзначајнија је личност српске књижевности прве половине XIX века.
Рођен је 1787. године у Тршићу близу Лознице, у породици која је доселила из Црне Горе. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића, који је био један од ретких писмених људи у округу. Образовање је наставио у школи у Лозници и манастиру Троноши, али га је болест спречила да заврши школовање.
Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Тако се као најважније године Вукове реформе истичу 1818, 1836, 1839, 1847 и 1850.
За свој рад добио је неколико одликовања и других награда. Уврштен је у списак 100 најзнаменитијих Срба. Имао је неколико браће и сестара који су умрли. У тадашње време се веровало, у том крају, да је то због духова и вештица. После смрти своје браће родитељи су му дали име Вук да би то име отерало духове и вештице. Умро је 1864. године у Бечу.
