Земљотрес који је погодио Бањалуку кобног 27. октобра 1969. у девет часова и 11 минута опустошио је град. У делићу секунде зграде, школе, болнице и фабрике претвориле су се у облак дима. На улицама се могло чути само вриштање, дозивање у помоћ и плач уплашених грађана, мајки и деце.
Град после катастрофе више никада није био исти. Земљотрес је однео 15 Бањалучана. 1.117 их је теже или лакше повређено, а више од 86.000 објеката је разорено. Све ово је постало вечна опомена и сведок силе природе. Подрхтавање тла тог кобног јутра накратко је зауставило време и живот у граду на Врбасу и урезало се у колективни дух града и свих Бањалучана.
На крилима солидарности и помоћи која је стизала из свих крајева крајишка лепотица подигла се као феникс из пепела. Данас сија пуном снагом, поносна, али у сталној приправности, свесна да нико није јачи од природе и да никада не сме више помислити да се таква катастрофа не би могла поновити.
Четири јака потреса догодила су се 26. и 27. октобра 1969. године. Главном удару претходила су два јака померања тла. Највећи земљотрес догодио се 27. октобра 1969. године с магнитудом од 6,6 степени Рихтерове љествице. После тога је уседио накнадни удар од 4,7 степени по Рихтеру. Потреси су оставили последице на подручју 15 општина тадашње Босанске Крајине.
Видимо се код “кривог”
На Тргу Крајине и данас се налази сат који је престао да ради тог 27. октобра 1969. године у 9:11 часова. У знак сећања на трагични земљотрес популарни “криви сат”, како су га прозвали Бањалучани. Данас је једно од култних састајалишта младих.
Андрићева помоћ
Нобеловац и један од највећих српских писаца Иво Андрић одмах након разорног земљотреса који је погодио Бањалуку донирао је 100.000 динара за изградњу данашње Гимназије.
Како је извјестио тадашњи “Глас” Андрић је свој прилог предао “другарици Неди Ерцег, секретару Иницијативног одбора Босанаца у Београду за пострадале у земљотресу У Босанској крајини”.
„По жељи познатог књижевника и нобеловца овај новац треба да се утроши на изградњу нове Гимназије у Бањалуци, јер је стара тешко оштећена и биће срушена“, стоји у тексту тадашњег “Гласа”
Познато је да је Андрић новац од Нобелове награде донирао за изградњу и обнову библиотека, културних и образовних институција.
Овим гестом, након страшне несреће, своје име је уписао у историју Гимназије, али и целе Бањалуке.
Анегдота о соби 113 за Тита
Једна од најинтригантнијих анегдота из доба земљотреса везана је за хотелску собу која је преживјела катастрофу. Хотел “Палас” је тешко оштећен у земљотресу: срушене су све собе осим једне – собе број 113. Кључ ове собе су као сувенир официри ЈНА предали Титу, када је посјетио порушену Бањалуку.
Школа “бескућница”
Бањалучки земљотрес упамћен је и по солидарности. Помоћ је стизала из свих крајева Југославије, Европе и света. Након потреса нову зграду Гимназије поклонио је Бањалуци град Сарајево, Основну школу “Георги Стојков Раковски” бугарски народ, а школу у Слатини, која је названа “Холандија”, холандска влада.
У земљотресу је страдала и зграда чувене Реалке, коју је од 1895. до 1898. године градио познати предузимач Хиполит Покорни. Била је то најљепша зграда из аустроугарског периода, понос града, али је у земљотресу озбиљно оштећена, па је наложено њено рушење 31. јануара 1970. године. Ово се дешавало пред очима неколико хиљада Бањалучана, који су кроз сузе пјевали химну “Гаудеамус”, испраћајући своју Бастиљу у историју. На мјесту на којем се налазила Велика реалка, саграђен је Дом солидарности, у којем су данас просторије Народне и универзитетске библиотеке РС, Музеја РС, Привредне коморе РС, Дечјег позоришта РС и Дома омладине.
Ипак, тих дана је једна школа остала без крова над главом, па је и данас “бескућница”. Наиме, зграда Медицинске школе, с лабораторијама, интернатом и гимнастичком салом, оштећена је у земљотресу, па је 1970. срушена. На њеном мјесту је подигнута Гимназија, док су бањалучки медицинари остали вјечити подстанари. Школа је данас привремено смјештена у војну фабрику “Космос”.
Просперитет
Након земљотреса Бањалука доживљава градитељски бум. Број становника у Бањалуци се знатно повећао, изграђена су читава нова насеља, попут Борика, у којем су станове добили многи Бањалучани који су у земљотресу остали без крова над главом.
Они мање срећни смештени су “привремено” у баракама у насељу Буџак (данас Лазарево). И данас многи станују у тим баракама. Интересанстно је да је након земљотреса број аутомобила у граду утростручен.
Град младости остао без ње
После потреса, 10. новембра почела је и серија дубоких људских потреса. Тог дана, наиме, почела је организована евакуација 8.022 ученика и 499 учитеља, наставника и професора. Једна за другом школе су напуштале град, јер услова за одржавање наставе није било, пошто су школске зграде биле тешко оштећене или порушене и јер је требало издвојити младост Бањалуке и сачувати од евентуалних епидемија, које су се могле, с обзиром на тешке услове становања, јавити у зимском раздобљу. Био је то оправдан потез. Али, растанци с најдражим и најмлађим становницима града тешко су свима пали, наводе Независне Новине.
Градови у које су пошли, примили су их пријатељски. Настојали су на сваки начин да им ублаже тренутке растанка од најдражих, односно боравак у својој средини. Тако су чинили сви, чак и у иностранству. У Велдену у Аустрији је за ту прилику формирана школа “Бањалука”, састављена од близу 130 ученика трећих и четвртих разреда. Загребачки недјељник “Арена” је покренуо акцију повратка кући бањалучких ученика, а град је живнуо. Људи су се радовали данима повратка за годишњицу ослобођења града 22. априла. Караван “Први осмијех Бањалуке” заустављао се пред матичним школама. Живост је завладала. Градски стадион био је испуњен до посљедњег мјеста. Познати естрадни умјетници приредили су забавни програм. Међутим, када је ушла колона гимназијалаца на челу с професорима и запјевала “Гаудеамус игитур” многе очи су засужиле.
Александар Стојановић за Компасинфо
