Сећање на породицу Зец која је мучки пострадала од стране припадника „Мерчепове јединице“

Увече око 23 часа, 7. децембра 1991. у њен дом у Пољаничкој улици 22. на загребачкој Трешњевци, банули су Синиша Римац, Муниб Суљић, Игор Микола, Небојша Ходак и Сузана Живановић (припадници Мерчепове јединице) са намером да ухапсе Михајла Зеца, због његових наводних веза са побуњеним крајинским Србима.

Он је некако успео истрчати на улицу и покушао побећи, али га је Синиша Римац устрелио на удаљености од тридесетак метара.

Мучки убијене ћерка Александра и мајка Марија Зец

Након тог су свезали дванаестогодишњу Александру и њену мајку Марију и стрпали у комби (без регистарских таблица) и одвезли се до код планинарског дома Адолфовац на Сљемену, – гд‌е су Александру и њену мајку убили их и бацили у јаму за смеће.

Каснија истрага открила је да је Синиша Римац, који је прије тога убио њеног оца, тражио је да Александру не убију, али да су сви други били против, јер их је она вид‌ела.

Њу је хладнокрвно (везаних ногу и руку) убио Муниб Суљић аутоматском пушком Хеклер пуцавши јој у потиљак. Њена сестра Гордана и брат Душан, успели су да преживе, јер су се сакрили у кући и тако промакли убицама.

Истрага о убиству

Само неколико дана након тог злочина, ухапсила их је полиција, они су одмах, у разговорима с истражитељима, признали ликвидације, те су их врло детаљно описали. Међутим, та признања дали су без присуства својих адвоката, – па је то узето као велика процедурална грешка, а како није било сведока тих егзекукуција – пуштени на слободу 1992.

Након пуштања на слободу, Суљић и Ходак наставили су пунити новине скандалима везаним уз криминал, док је Синиша Римац постао један од телохранитеља покојног Гојка Шушка и догурао до чина бојника или чак пуковника Хрватске војске.

О Миколи се дуго ништа није чуло, јер је отишао у Херцеговину, док је Сузана Живковић – потпуно нестала.

Синиша Римац је примио високо признање од Фрање Туђмана

Синиша Римац је 30. маја 1995. примио орден Николе Шубића Зринског, високо признање за јуначки чин у рату из руку тадашњег предсједника Фрање Туђмана. У дијелу јавности то је схваћено као афирмација тог нед‌јела и пожељни начин понашања.

Према недељнику „Национал“ кључну политичку заштиту убицама, пружио је сам председник Туђман. Наводно је 1992. године Стјепан Месић дошао к Туђману с молбом да тај случај буде што пре решен, но Туђман му је одговорио: „Пусти, можда ће ми ти дечки још требати.“

Реакције јавности на убиство Александре и њезине породице

Случај мале Алексанре и њене породице, – медијски назван „Случај“, Зец ипак је изазвао доста прашине и мучнине, након што су о њему известиле бројне невладине организације и почеле писати бројне новине и након што се о њему у више наврата причало на телевизији.

По наводима новинара Давора Бутковића, Владимир Шекс, који је у време суђења убицама породице Зец био државни тужиоц РХ, признао му је да се стиди због случаја Зец, те да је осећао грижу савести зато што убице нису биле кажњене.

Муниб Суљић, Игор Микола и Синиша Римац ипак су 2005. осуђени, али не за убиство Александре Зец, већ због убиства непознатог мушкарца званог Саша, заправо Александра Антића у Пакрачкој пољани.

Колике казне су почниоци добили за овај монструозан злочин?

Најдужу казну од 10 година, добио је Суљић који је први запуцао, Римац је осуђен на осам година док је Микола као помагач у убиству осуђен на пет година затвора (њему је прибројано и противправно лишавање слободе и изнуда над Милошем Ивошевићем, Радом Пајићем и Марком Грујићем).

Након изрицања пресуде у затвор је одведен само Римац јер се Суљић и Микола, који су се бранили са слободе, нису појавили на изрицању пресуде.

Игор Микола је свега годину дана пре тога, изручен Хрватској након издржавања 27-месечне затворске казне коју је одслужио у зеничком затвору, због покушаја изнуде над Младеном Жуљем, власником бензинске пумпе у Грудама. Никола Ходак је у јуну 2005. године неправомоћно осуђен на годину дана затвора због због покушаја изнуде.

Синиша Римац осуђен је 2005. на 8 година затвора, али због убиства једног Србина у Пакрачкој Пољани 1991.

Муниб Суљић умро је у затворској болници на светошимунској цести у Загребу 25. аугуста 2006. за издржавања 12 годишње казне за убојство непознатог цивила званог Саша, након што се сам предао у Хагу 1. јуна 2006.

Контроверзе око истраге

И данас остаје за нагађати зашто суду за осуђујућу пресуду нису била довољна сведочења сведока који су вид‌ели Синишу Римца кад је убио Михајла Зеца, нити сведочења оних пред којима је Игор Микола признао убојство.

Нико никад није објаснио нити што је мањкало полицијским експертизама по којима је доказано да је оружје одузето од оптужених идентично оним из којих су почињена убиства, исто тако суд није узео у обзир форензичку експертизу комбија, којом је несумњиво доказано да су њиме вожене отете Александра и њена мајка Марија.

Комби су возили Игор Микола и Сњежана Живановић

Истрага је утврдила да су комби возили Игор Микола и Сњежана Живановић, а било је и свједока који су потврдили да је тај био испред куће породице Зец непосредно прије и за вријеме убиства, јер је тад ударио у паркирани аутомобил.

Остало је нејасно и недовољно истражено, што се те ноћи збивало у полицији, јер су неки свједоци убојства Михајла Зеца назвали полицију и рекли да су вид‌јели како отмичари трпају жену и дијете у комби.

О томе наводно постоје писмени трагови у књизи дежурства полицијске станице, – полиција је о томе информирала све своје патроле, али се оне нису усудиле зауставити убојице на контролној точки испод Сљемена, јер су вид‌јели да су то припадници Мерчепових ескадрона смрти.

По мишљењу доброг дијела јавности у Хрватској – Уставни суд РХ, због мизерних формално-правних пропуста, за које велик дио угледних правних стручњака тврди да су натегнута и крајње сумњива интерпретација законских одредби – заправо ради фарсу од правде. Тако да Случај Зец никад није доживио судску катарзу, онакву какву прижељкују жртве и страдали.

Одштета преживелим члановима породице Зец

Преживјели брат и сестра мале Александре, Гордана и Душан Зец, који од 1991. живе у Бањој Луци код баке, тужили су Хрватску државу преко заступника Анте Нобила и Мара Михочевића. На крају је Санадерова влада у прољеће 2004., пристала на нагодбу и исплату једнократне одштете од 1 500 000,00 кн, као неку врст моралног чина.

Иницијативе да се Александри Зец подигне споменик

Случај Александре Зец још увијек мучи дио хрватске јавности, и постоје иницијативе да се по њој назове једна улица, као и оне које траже да јој се подигне споменик – коју је јавно изнио књижевник Зоран Ферић.