Становници Београда, Новог Сада, Зрењанина, Бањалуке и румунског Арада истовремено корачају кроз ове стотинама километара удаљене градове, а спаја их нешто чега можда нису ни свесни – Сава Текелија.
Тачније, сви они шетају улицом Саве Поповића Текелије. Био је филантроп, хабзбуршки интелектуалац и племић. Први доктор права српског порекла и један од првих председника Матице српске.
Истовремено је био пријатељ просветитеља Доситеја Обрадовића и противник језичке реформе Вука Караџића. Био је заговорник подизања Првог српског устанка и његов несуђени вођа.
„Био је најобразованији Србин свога доба, имао је велико богатство и био је изузетно утицајан у целој српској заједници у Хабзбуршкој монархији. Био је и човек са идејом, иако те његове идеје некада нису прихватане“, каже Драган Станић, председник Матице српске, за ББЦ.
Многи га памте по Текелијануму. То је завод за школовање сиромашних ученика из Србије. Овај племић га је подигао 1838. године у Будимпешти. Кроз њега су прошли Никола Тесла, Лаза Костић, Јован Јовановић Змај, Јован Стерија Поповић, Јосиф Панчић и многи други.
Текелијанум је временом постао „главно стециште интелектуалних снага српског народа, које су доприносиле његовом културном и цивилизацијском напретку“, каже доктор Саша Јашин, протонамесник Будимске епархије Српске православне цркве, која данас брине о овом здању.
„После настанка Српског народног позоришта 1812. и Матице српске 1826, он се сматра трећом званично најважнијом установом Срба у Угарској“, додаје он.
Текелијанум – „српски Пантеон“, који је Србе гурнуо „из средњег у модерни век“
Сава Текелија основао је 1838. године установу у улици Верешпалне у срцу Будимпеште, недалеко од православне цркве и тадашњег Пештанског универзитета, чија је сврха била да омогући школовање најбољим српским ђацима, који то нису могли да приуште.
Део здања био је и седиште Матице српске- Текелија био њен доживотни председник (од 1838. до 1842.). А она је била задужена за надзор над ученицима.
Идеја овог племића била је „брига о младима који ће се школовати у Пешти и постати интелектуалци са јасном националном самосвешћу“.
„Положио је и значајну количину средстава, па се Матица издржавала од камате коју је убирала на основу тог новца“, каже Драган Станић.
У почетку се у овај својеврсни ученички интернат уселило 12 студената. Кроз њега ће током наредних деценија, све до Другог светског рата, проћи више од 350 ученика српског порекла.
Међу питомцима Текелијанума била су многа истакнута имена српске науке и културе 19. и 20. века. У њему су учили ботаничар Јосиф Панчић, књижевници Лаза Костић и Коста Руварац, научник Никола Тесла, а песник Јован Јовановић Змај је током студија медицине у Будимпешти радио као надзорник у тој институцији.
Текелија је на тај начин помогао да се „однегује један врло стабилан интелектуални слој српског народа“, каже Станић.
Академик Василије Крестић сматра да су текелијанци, као високо образовани млади људи којих тада међу Србима није било много, „попунили видну празнину у тадашњем српском друштву“. Али да се не може рећи да су они својом бројношћу „учинили неки крупан интелектуални заокрет“.
Сава Поповић Текелија подарио је Текелијануму и библиотеку, а Матици српској штампарију, која је била смештена у подруму здања.
Аманет Матици српској
Сава Текелија није био међу оснивачима Матице српске, али је имао „прекретничку улогу“ у њеној историји.
„Несумњиво је од највећег могућег значаја и једно је од најзвучнијих имена међу свим председницима Матице српске, утицао је да се Матица стабилизује и добије конзервативнију димензију, али и системски облик и ширу делатност од оне пре њега“, наводи Станић.
Овај племић из Арада био је један од првих и највећих добротвора културне организације Срба у Аустроугарској од самог оснивања те институције. То је подстакло и друге имућне људе тог времена да помогну развој Матице српске.
„Сваке године је, од 1826. па надаље, давао Матици 100 форинти у сребру и 100 форинти у бечкој валути и живо је учествовао у матичином раду, а знатну услугу за рад Матице учинио је Текелија кад јој је купио штампарију“, каже академик Василије Крестић.
Текелија је 1838. године изабран за доживотног председника ове организације, која је од те године била смештена у Текелијануму, здању које је он подигао.
Највећа приватна библиотека
Библиотека Саве Текелије, највећа приватна библиотека међу Србима у 18. веку, са око 4.000 књига, пренета је у Текелијанум марта 1843. Данас се та библиотека чува у Матици српској и садржи 7.104 књиге на разним језицима, наводи се на сајту Библиотеке Матице српске.
Лична библиотека Текелије садржала је 1984 књиге на 15 језика, а њу је после смрти оставио Матици.
„То је велико благо – када погледате које су књиге у тим библиотекама, које данас чувамо у Матици српској, можете видети колико је Текелија заправо био образован човек и која је била ширина његовог знања“, објашњава Станић.
Једно од првих значајнијих дела које је Текелија подарио Матици српској био је његов рукопис Душановог законика, додаје се на сајту те институције.
Поред књига, здања и идеја, Текелија је Матици српској завештао и сву имовину која је за њим остала, пошто није имао наследнике.
Живот и школовање
Иако си били угледна хабзбуршка племићка породица, Текелије су се у доба Савиног рођења (1761) суочавали са немаштином.
Део породице одселио се за Русију, али су Савини родитељи одлучили да остану у Араду, граду у којем је њихова, тада осиромашена породица и даље уживала углед, о чему је писао српски историчар Александар Форишковић у делу мемоари Саве Текелије.
„Ишао је градом у којем се још знало за топониме: Текелијина црква, Текелијин ров, Текелијина варош, Текелијин трг, Текелијин чардак, а при томе је он носио то презиме, био син родитеља обрваних парницама око пустара и имовинским потраживањима оних припадника куће који су напустили Арад и отишли да живе у Русији“, описао је Форишковић.
У овом граду завршио је основну школу, а касније је наставио образовање у будимској гимназији.
После гимназије, породица је желела да се он врати у Арад и ожени се, како је сам Текелија описивао у његовим мемоарима. Али је превагнула жеља за образовањем и „није му остало друго него да унајми кола проста и крадом побегне“.
„Незнање је корен и извор свакога зла“
„Незнање је корен и извор свакога зла“, сматрао је Текелија, наводи се у тексту српског историографа Жељка Фајфрића.
„Само је право знање кадро да истреби та два главна и најјача непријатеља човеку; незнање и заблуду, помешану сујеверјем и гордошћу. Само знање је светлост истине, која просвећује човека“, описивао је Текелија.
Прво се отиснуо у Беч, а 1779. одлази у Будим. Ту је започео студије филозофије, да би се потом усмерио на право. 1786. године је на Пештанском универзитету постао први доктор правних наука међу Србима.
Противник Вукове реформе
Али, глад за знањем Саве Текелије ту се није завршавала, каже историчар Крестић.
„Бавио се и цртањем, у Бечу је изучавао природне науке, свирао је флауту, учио је француски, италијански и шпански. Био је присталица Доситеја Обрадовића и просвећеног апсолутизма, није се слагао с Вуком Караџићем и његовом језичком реформом, бранио је и заступао славеносрпски језик“, набраја академик.
Текелијино противљење језичкој реформи Вука Караџића потврђено је када је пре смрти одлучио да део имовине остави Матици српској, напомиње Ненад Нинковић, професор на катедри за историју Филозофског факултета у Новом Саду.
„Оставио је велика средства Матици српској, на чијем је челу био, али под условом да не прихвати реформу и правопис Вука Караџића“, каже он за ББЦ на српском.
Ипак, то је била једна од Текелијиних идеја које нису могле да се спроведу, сматра Драган Станић.
„Она није могла дуго да се брани у даљем развоју установе, али и самог српског народа и нације“, додаје данашњи председник Матице српске.
Политичке идеје
Интересовања арадског племића и доктора права сезала су даље од сфера науке и уметности. У неколико наврата гласно је заговарао политичке идеје које су се тицале статуса Срба јужно и северно од Дунава.
Као један од 25 представника племства изабран је за посланика на Темишварском сабору српског народа у Аустроугарској 1790. године, на којем је „одиграо једну од кључних улога“, прича Саша Јашин из Будимске епархије СПЦ.
Скуп у истоименом граду у данашњој Румунији Срби су организовали како би се разрешило питање статуса ове етничке групе у Хабзбуршкој монархији.
Већина окупљених подржали су идеју да се статус Срба, као и до тада, базира на царским привилегијама из Беча, док је Текелија представио супротан план – желео је да сарадњом са Мађарима за његов народ добије једнак грађански статус у Угарској.
Према његовом плану, тај статус би био гарантован угарским законима и не би био завистан од самовоље хабзбуршког цара.
„Био је то значајан заокрет у дотадашњој српској политици, која је од Велике сеобе Срба 1690. увек била ослоњена на Беч и на политику Двора“, сматра историчар Крестић.
Политичке амбиције Саве Поповића Текелије поново су испливале почетком 19. века, у предвечерје Првог српског устанка против турске власти, који је предводио Ђорђе Петровић Карађорђе.
Писма Наполеону
Пре него што је Петровић изабран за предводника устанка, Текелија је очекивао позив из Србије и надао се улози „предводника устанка“, наводи се делу Доба Карађорђа и Саве Текелије историчара Живојина Андрејића.
Сковао је и план о стварању Илирског краљевства на Балкану, која би била савезник Француске и противник ширења утицаја Аустрије и Русије, насупрот Петровићевом савезништву са Русијом, о чему је 1804. године писао француском цару Наполеону Бонапарти.
Саветовао је цару да помогне српске устанике у формирању државе, али како Наполеон није одговорио, Текелија му је још једном писао 1805, пославши му мапу државе о чијем је формирању маштао, додаје Андрејић.
Ипак, француски цар није услишио његову молбу.
Шта је данас остало од Текелије?
Како Сава Текелија није имао наследнике, породично име после његове смрти носио је још само синовац Петар Текелија, који је живео у Бечу, али је само две године касније и он преминуо.
За Савом презиме није остало, али јесу многе задужбине и фондације од којих су Срби са обе стране Дунава имали користи деценијама после његове смрти.
У Војводини, посебно у Матици српској, Текелија и данас „ужива дужно поштовање и сећање“, а у Мађарској је поштован превасходно због Текелијанума, каже Крестић.
Текелијанум је 1952. године одузет у процесу национализације имовине у тадашњој социјалистичкој Мађарској, а 1996. године враћен је Будимској епархији.
После 10 година радова на обнови зграде, она је 2015. године поново отворена.
„Данас обновљено здање, чији је власник Епархија будимска, има више функција, а слично својој некадашњој намени у њему се, поред осталог, налази и један од два српска ђачка дома у Будимпешти“, каже Саша Јашин.
Матица српска је 2009. године објавила Текелијину докторску дисертацију, а 2021. године је у Музеју Војводине одржана и изложба посвећена његовом животу.
Испред улаза у зграду Матице српске налази се његова биста, дело вајара Јована Солдатовића, која Новосађане и све оне који посете овај град подсећа на његов значај.
„Вредност Саве Текелије никада неће моћи да буде заборављена и он је човек којем је увек вредно враћати се“, закључује Драган Станић.
