Саборни храм у Пакрацу, посвећен Светој Тројици једна је од најзначајнијих српских светиња у Славонији. Био је духовни и културни центар славонских Срба, а у њему су столовали епископи пакрачи. У ратним разарањима ’90-их година је тешко оштећен и запустео. Данас, ова светиња засијаће поново, тиме потврђујући истрајност Срба у Хрватској и снагу православља.
Светом архијерејском литургијом началствоваће патријарх српски Порфирије уз саслужење више архијереја Српске православне цркве. Освећење обновљеног Саборног храма у Пакрацу је историјски догађај за Епархију славонску и сав српски народ, нарочито у овим многострадалним крајевима. заједничког труда, вере и љубави српког народа према својој светињи.
Историја храма
Историја ове духовне светиње је дуга, бурна и богата. Ове крајеве српско становништво насељава већ у 15. вијеку, али је досељавање посебно значајно у 16. вијеку, послије пада Славоније под Османлије.
Пакрачко-славонска епархија, у чијем саставу је Саборна црква Свете Тројице, баштини непрекинути низ православних епископа од 1704. до данас, када њоме управља владика Јован (Ћулибрк). Своју матичну црквену организацију наживјела је као заокружен ентитет, да би, у понешто измијењеним географским и јурисдикционим оквирима, од 20. вијека постала дио обновљене српске патријаршије. За Саборну цркву у Пакрацу, као период градње узима се раздобље од 1745. до 1768. године. Епископ Арсеније Радивојевић, који је у Пакрац стигао 1759. године, нашао је недовршену цркву Свете Тројице.
Историја ове духовне светиње је дуга, бурна и богата. Ове крајеве српско становништво насељава већ у 15. веку, али је досељавање посебно значајно у 16. веку, после пада Славоније под Османлије.
Пакрачко-славонска епархија, у чијем саставу је Саборна црква Свете Тројице, баштини непрекинути низ православних епископа од 1704. до данас, када њоме управља владика Јован (Ћулибрк). Своју матичну црквену организацију наживела је као заокружен ентитет, да би, у понешто измењеним географским и јурисдикционим оквирима, од 20. века постала део обновљене српске патријаршије. За Саборну цркву у Пакрацу, као период градње узима се раздобље од 1745. до 1768. године. Епископ Арсеније Радивојевић, који је у Пакрац стигао 1759. године, нашао је недовршену цркву Свете Тројице.
Исте је године писао је митрополиту и синоду питајући… да ли је покојни епископ Вићентије Јовановић, његов претходник, нешто у новцу завештао архиепископији што би се могло искористити за довршавање храма Свете Тројице у Пакрацу. Црква је првобитно била изграђена у барокном стилу, по узору на пакрачку катедралу коју су градили немачки мајстори — који су у Пакрацу средином 18. века, као и у осталим деловима Митрополије, за сложеније грађевинске подухвате били ангажовани, поготово грађење репрезентативних засвођених цркава. Извори с почетка 19. века сведоче да је саборна црква имала и зидне слике у унутрашњости, али не прецизирају у којој мери ни који су простори били осликани. Постоји могућност да је и за овај посао био ангажован Василије Романович с обзиром да је познато да је у Карловачку митрополију из Кијева дошао већ као формиран мајстор.
Монументални иконостас у унутрашњости је дело загребачких столара, а иконе су осликали српски сликари Стеван Тодоровић и Живко Југовић. Иконостас је нестао или девастиран у Другом светском рату, као и већи део остале унутрашње опреме. Црква је 1991. запаљена. Већина црквеног инвентара која је нестала у периоду од 2003. до 2005. године је делимично обновљена.
