Основао је 1553. прву штампарију у Русији, а ради јачања трговине са западном Европом 1584. је подигао град Архангелск на ушћу Сјеверне Двине у Бијело море. Реформе је проводио грубо, укључујући погубљење више од 3.000 људи, па је назван „Грозни“. Потукао је Монголе и освојио Казан 1552. и Астрахан 1556, тако да је Русија овладала цијелим воденим путем Волге, а потом је припојио Сибир.
Иван IV Васиљевич (Иван Грозни; рус. Иван IV Васильевич, Иван Грозный) био је цар Русије, који је владао од 1533. до 1584. Године 1547. прогласио се за цара свих Руса. Познат по значајним реформама у Русији, али и окрутности према бољарима коју је примењивао у настојању да централизује власт и због убиства сина, због чега је добио назив Грозни.
Последња трагедија овога цара било је убиство властитог сина и престолонаследника Ивана. Ходајући по двору Иван Грозни је приметио синовљеву жену која се по његовом мишљењу шетала неприлично обучена. Како би доказао шта мисли о њеној моди Иван Грозни је удара што готово аутоматски доводи до побачаја. Чувши за тај догађај принц Иван који је једини могао да слободно разговара с оцем, посвађао се с њим, а цар га је у нападу беса ударио штапом у главу. Неколико дана потом принц Иван је умро, а током сахране због туге Иван Грозни удара својом главом о синов леш.
Насловна слика зове „Иван Грозни и његов син“ сликара Иље Рјепина коју је завршио 1885. Она показује ужаснутог Ивана Грозног, који грли свога сина, који умире, а кога је он пре тога смртно ранио у неконтролисаном бесу.
Поред њих лежи палица умрљана крвљу којом је старац очигледно убио младића. На изложби у Санкт Петербургу 1885. године већ славни сликар представио је бројним посетиоцима дело које је назвао „Иван Грозни убија свог сина Ивана, 16. новембар 1581. године”.
Ко је оклеветао Ивана Грозног?
Шапућући од узбуђења пред готово нестварним призором, задивљени посетиоци гурали су се око овог великог уља на платну. Сликар је, разумљиво, био пун себе док су присутни имали прилику да три столећа после реченог догађаја готово уживо виде слику приче која се настанила у памћењу генерација њихових предака. Уз то, Рјепин је већ био познат, и признат, као сликар који је подробно проучавао историјске изворе сваки пут кад би се латио рада на неком платну. Дакле, ево још једне потврде да је цар властитим рукама убио свог сина и престолонаследника.
Међутим, усхићење присутних није потрајало. Врховни прокуратор (старешина) Светог синода и чувени руски државник и мислилац Константин Петрович Победоносцев (1827–1907) пришао је чкиљећи платну, окренуо се и, не скривајући срџбу, одмах напустио изложбу.
Тровање на све стране
Овом причом недавно се на Радију „Глас Русије” бавила Љубов Царевска, уз тврдњу да је на платну Иље Рјепина овековечено једно од најукорењенијих историјских кривотворења о Русији. И не само то. По њој, један од ретких који су нешто учинили против овог успешног производа европске пропаганде из 16. века о „варварској Русији која угрожава Европу” био је главом и брковима сам – Јосиф Висарионович Стаљин, много векова касније. Али да прво видимо шта је то толико разбеснело Победоносцева, пише Политикин забавник.
По Царевској, један од тада најуважаванијих личности Русије био је љут не само што је руски цар представљен као убица, него још више што је овако отворено, и то од угледног домаћег уметника, изврнута историја, онако како је то одговарало непријатељима Русије.
Не оклевајући, одмах је упутио писмо императору Александру III (владао од 1881. до 1894. године) у коме је излио сав свој бес написавши „ова слика не може да се сматра историјском, пошто је сцена која је на њој приказана (…) сасвим измишљена”. Није нимало случајно што је убрзо после тога назив слике измењен: уклоњен је датум како се сцена, је л’ те, не би везивала за историјски догађај. Оно у шта је већ тада Победоносцев био уверен касније су потврдили и историчари – Иван Грозни није убио сина у наступу беса, како се веровала и тврдило столећима.
По њима, царевић Иван је отрован, и не само он. Научници су зато 1963. године отворили гробнице оца и сина, цара и царевића, у Архангелском сабору у московском Кремљу и открили присуство високе концентрације олова у њиховим костима. Био је то још један доказ у прилог тврдњи све гласнијих историчара да први руски цар, Иван IV Васиљевич Грозни, није убио свог сина, престолонаследника. И да су обојица, по свој прилици, отрована.
Ништа чудно, ако се зна да су постојале основане сумње и да му је мајка Јелена Глинска, која је владала после смрти његовог оца Василија III, великог кнеза Москве, отрована после само четири године регенства. Верује се да је од отрова страдала и његова обожавана жена Анастасија (1560), али и глувонеми брат Јурај, исте године. Завера до завере, смрт на смрт, живот о концу…
Окрутна намера
По многима, посебно оним који у историји вреднују искључиво документована остварења, Иван Грозни био је један он најзначајнијих монарха у повести Русије. Рођен 1530. године, владао је педесет једно лето (дуже од свих владара), с обзиром да је престо великог московског кнеза наследио после очеве смрти, са само три године.
После изненадне смрти мајке, која је владала у његово име, продубила су се стара ривалства бојара (племића) који су се трудили да направе своја мала лична царства. Време потпуног безвлашћа завршено је 1547. године, када је Иван крунисан за цара, првог у дугој историји Русије.
Одмах у почетку његове владавине приметан је напредак Русије: Москва је постала државно и црквено средиште, реорганизована је војска, побољшан административни и законодавни систем у држави, основане локалне самоуправе, покренуте прве штампарије, наређена изградња преко сто цркава, забрањена употреба алкохола (осим за празнике). Врхунац је био раздобље између 1550. и 1560. године, кад је освојен Казањ (у ту част на московском Црвеном тргу подигнут је и велелепни Храм Василија Блаженог) из којег су Татари често упадали на руску територију, пљачкали је и пустошили. Освојен је и Астрахањски канат, чиме су осигуране источне и јужне границе московске државе, што је омогућило Русима да припоје богато земљиште иза реке Волге, у области централног Урала и Сибира.
