Руски досељеници, који су бежали од бољшевика на згаришту царевине, и обрели се у тадашњој Краљевини Југославији, оставили су значајан утицај на београдску културу и, нарочито, архитектуру. Али, један аутентичан, дубоко интиман и скроман бисер који је та емиграција оставила Београду јесте – руска црква на Ташмајдану.
Мала, нарочито у поређењу са суседном и грандиозном Црквом Светог Марка, али необично лепа бела грађевина скривена је иза српске богомоље и посвећена је светој Тројици.
Камен темељац положен је исте године када је црква и завршена – 1924. Ко би рекао да ова мала, бљештавобела црква, са специфичним кровом на том месту стоји готово стотину година.
Да не би своје молитве обављали у згради Треће мушке гимназије и избегличкој кухињи, 1923. године добили су бараку на почетку ташмајданског гребена. Има неких теорија да је то била чак локација некадашње мртвачнице старог гробља на Ташмајдану, од ког данас нема ни трага.
Не само што је изглед цркве, спољашњи и унутрашњи, подсећао на домовину, већ су ту били и бројни предмети које је емиграција, иначе припадници виших друштвених слојева, донела у Београд. То су пре свега биле иконе и заставе.
Предмети који су испунили светињу били су практично оно што су избеглице могле да понесу са собом у торбама, бежећи од сигурне смрти.
Гроб последњег царског генерала
Тадашња југословенска влада такође је помогла изградњу овог храма, а Никола Пашић је даровао цркви звоно.
Једна од тајни ове цркве коју многи Београђани данас не знају јесте да се ту налази и гроб последњег царског генерала који је водио војну борбу против бољшевика – легендарног Петра Николајевича Врангела, главнокомандујућег руске белогардијске армије.
Он је преминуо 1928. године у Бриселу, а његови посмртни остаци наредне године пренети су у Београд.
Оно што нису однели нацисти, са собом су понеле јединице совјетске Црвене армије које су ушле у Београд октобра 1944. године.
Долазак Совјета
Иако у животној борби против немачких нациста, Совјети нису заборавили своје архинепријатеље, царисте који су остали верни заклетви Цару Николају Романову. Осим прогона ових људи по Београду, совјетски бољшевици, сада у улози непобедиве војске, однели су нетрагом симбол некадашње величине и славе царске војске.
Иако сама црква није била оштећена у уличнмим борбама које су се око ње водиле том приликом, у следећем рату коме је сведочила, НАТО агресији на тадашњу Југославију 1999. године, приликом бомбардовања РТС и она је значајно била оштећена.
Руси јесу ову цркву направили за себе. И то добровољним прилозима како припадника њихове заједнице, тако и Београђа и наше владе, али она је остала нашем граду у аманет.
И више од тога, постала је симбол пријатељства Срба и Руса, исте вере.
Данас се у Цркви Свете Тројице чује махом српски језик. Верници долазе с посебним поштовањем, моле се и траже утеху.
Црква свете Тројице је тек после завршетка Другог светског рата добила статус Подворја Московске патријаршије.
