Српске мајке су стуб породице. Те снажне жене имале су кључну улогу у одржању српске државе у најтежим временима. Оне су браниле своје огњиште, свој праг, парче отаџбине када се Велики рат свом жестином обрушио на Србију. Нажалост, данас заборављена Роса Пантић, жена Вучка Пантића из села Лазаревац код Блаца била је прави пример Српкиње.
Током Топличког устанка који је почео 26. фебруара 1917. године брачни пар Пантић учествовао је у свим борбама.
Након што је у фебруару 1916. године успео да побегне испред бугарског стрељачког вода Вучко Пантић зарекао се да га Бугари више живог никада неће ухватити. Тако је и било!
Одмах се одметнуо у планине бежећи од окупаторских потера. Бугари су преко његове жене Росе успели да ступе у контакт са њим рекавши да ће му страдати цела породица уколико се не преда, укључујући и њихово тек рођено дете које је остало као залог да ће се обоје вратити.
Вучко није хтео да се преда ни по цену живота тек рођеног детета у чему га је подржала и Роса која је остала са њим за све време устанка учествовајући и у најжешћим биткама, па и у оним прса у прса са Бугарима.
Нажалост, Бугари су им запалили кућу и у огањ бацили сина Адама, кога су Роса и Вучко стоструко осветили.
Роса је, након завршетка Првог светског рата, родила још троје деце. Колико је била челичног срца, говори и каснији догађај током Другог светског рата када су партизани убили и њеног осамнаестогодишњег сина Вукосава.
Младић опијен славом свога оца, и поред искључиве забране очеве, кренуо је да се прикључи Пећанцу, и у борби је погинуо 1. фебруара 1942. године. Убиство је било зверско. Партизани су јој мучки убили сина, распоривши му грудни кош, а уместо срца ставили су камен. Два дана је младић био изложен у Соколском дому у Прокупљу. Роса је сама отишла по тело и однела га у родно село Лазаревац.
На крају, Вучко је отишао у Дражине четнике не желећи да ступи под команду Косте Пећанца кога је сматрао издајником. Погинуо је негде на северу Босне.
Роса Пантић је успела да преживи време и одмазду окупаторских снага. Успела је да преживи и Бугаре и Аустроугаре, али не и комунисте који су је убили 1945. у Блацу.
Обележје хероини Топличког устанка данас нема, али остало је сећање на Росу која је раме уз раме четовала са својим мужем.