Наш регион одувек је био својеврсно политичко жариште, па је сваки политички процес изгледао као судбоносни. Видело се то на распаду Југославије, а стварањем дејтонске БиХ, иако је спречен рат, као да је остављено ново тињајући жар који би могло поново планути.
Дејтонски мировни споразум био је документ који је зауставио рат, али и документ којим је свака од три стране нешто изгубила.
Наметнутом међународном супервизијом кроз институцију високог представника, који је требао да контролише мир, нису неговане вредности помирења, него су потпириване оне ствари које код страна које чине БиХ изазивају незадовољство.
Тако су многе надлежности ентитета и народа укинуте или пребачене на други ниво насилно, а супервизор временом добија улогу колонијалног управника.
Акумилирано незадовољство таквом разградњом дејтонске суштине ових дана достиже врхунац када, чини се, улазимо у орбиту тачке кључања.
Одбрана Српске
У јеку санкција с којим се суочавају највиши представници Републике Српске, те новом медијском обележавању као реметилачког фактора за мир чија кулминација би требала да се догоди на Генералној скупштини Уједињених нација где ће се наћи “Резолуција о геноциду у Сребреници”, поставља се питање може ли Република Српска да се одупре притисцима, где је њихов корен и какав приступ заузети.
Председник, и дефинитивно најутицајнија личност, Републике Српске Милорад Додик најавио је одговор из Народне скупштине Републике Српске који се тумачи као проглашење независности. Ипак, он сам је више понављао тезу да се залаже за Дејтонску БиХ.
Да ли је једини начин за очување Републике Српске тако што ће се сачувати БиХ? Преламају се у БиХ светски ветрови, на чији исход не можемо утицати? Плаћа ли Српска цену неких (изнуђених) потеза у прошлости?
Питања је много, а одговора још више. Свако на ово питање гледа другачије – од оних који су потпуно равнодушни до оних који мисле да се Српска налази у судбоносном тренутку и на раскрсници свог пута.
„Као и много пута до сада, БиХ и српски народ генерално су колатерал у много већим преламањима и поремећајима. Наравно да нас се не пита ништа, али наравно да то не значи да не требамо тражити своје мјесто за столом и дићи глас тамо гдје је то могуће.
Као и много пута до сада, ситуација дјелује тешко и тјескобно, али мислим да је излаз могућ, само је неопходно много стрпљења и рационалних потеза“, каже политички аналитичар Војислав Савић за Компасинфо.
Свјетски вјетрови се преламају на БиХ вековима, али данас то није случај у мери у којој нас покушавају убедити овдашњи политичари, сматра заменик главног уредника „Глас Српске“ Жарко Марковић.
„Никада се нисмо потпуно измакли из свјетских кретања, али у овом моменту мислим да више служимо као геополитички кусур великим силама које више у фокусу држе нека друга жаришта попут Украјине и Газе“, каже Марковић.
Потези руководства Српске
На западу потези руководства Републике Српске окарактерисани су као опасни и сецесионистички. Међутим, Савић их описује као изнуђене.
„Ми се константно налазимо у дефанзиви, и немамо простора да направимо један проактиван приступ односима у региону, али и унутрашњим односима у БиХ.
Имамо константне нападе на уставни поредак БиХ из Сарајева, уз помоћ међународних сарадника који не презају ни од чега, и у таквим условима ви морате просто одговарати подједнако оштро – што се онда узме као изолована реакција и представља у свијету као некакав иредентизам и сепаратизам, а заправо је у питању борба за голи опстанак“, истиче Савић.
Марковић примећује да руководство Српске покушава да се позиционира у актуелним геополитичким трвењима, свесно се окрећући ка истоку преко Мађарске до Русије, Турске и Кине.
„Свакако није добро улазити у било коју врсту конфронтације са западним силама, али у једном моменту можете просто бити принуђени да тако дјелујете не би ли одбранили своје позиције“, сматра Марковић и додаје да, ипак, у наредном периоду не би било лоше наставити одржавати добре везе са истоком, али истовремено и покушати, колико год је то могуће, поново отворити поједина западна врата.
Новинар Дарко Момић каже да у свему овоме не треба занемарити урођену трговачку политичку вјештину Милорада Додика.
„При чему зазирем да и у тој трговини Република Српска не извуче танак крај“, каже Момић и додаје да се плаши да је за дипломатичност касно, а да за пркос немамо снаге.
Притисци Запада
Од завршетка крвавог сукоба у БиХ говори се о притисцима на Републику Српску, чини се данас подједнако као и тада. Говори ли то о нама или о великим силама?
„Говори и о нама и о великим силама. Проблем је кратковидост наших власти које скоро двије деценије само говоре о притисцима ‘међународне заједнице’ на Српску, при чему се под међународном заједницом подразумијева политички Запад предвођен САД и Великом Британијом.
За то вријеме, нису пронашле начин да адекватно, па ако треба и „обреновићевски“ или удворнички одговоре на те притиске“, сматра Момић.
Притисци су били и одмах по завршетку рата, али Република Српска је очувана. Додуше, морало се пристати на многе компромисе који су укључивали и пренос надлежности. Данас често чујемо да је неопходно вратити надлежности и устројити дејтонску структуру. Ипак, то је скоро немогуће да се деси.
„Потребно је имати на уму да грешке из прошлости које помињете нису направљене својевољно, него под жестоким притиском, највише западних сила и, што је још важније, у моменту када је Запад на овом терену контролисао значајне војне снаге са којима је могао дјеловати, а да за то не одговара (случајеви Абазовић, Старовлах, малтретирање породица хашких оптуженика и слично).
Они који су водили Републику у том периоду нису имали ни довољно храбрости, али ни капацитета нити могућности да се тим процесима који су водили ка централизацији БиХ супротставе“, каже Марковић.
Подсјећа да се крајем ове деценије овог века ствари почињу мењати у корист Републике Српске, али да све време, скоро 15 година, сведочимо да је веома тешко исправити те грешке и покренути процес укидања неуставних институција попут Суда БиХ и договорити одлазак странаца из земље.
„А видимо да су управо те неуставне институције и странци углавном били креатори највећих криза у земљи у протеклих 10-15 година што практично значи да је борба против њих максимално исправна прича“, закључује он.
Санкције
Један од најјачих видова притисака су и економске санкције које су западне земље увеле руководству Републике Српске, али и појединим фирмама. Колико год у јавности одјекивале поруке да нас санкције не занимају, оне знатно отежавају позицију Српске.
„Тешко се можемо носити с тим. Тога је свјестан и сам Додик, што је показао позивом свим санкционисам функционерима да добровољно угасе рачуне у банкама како банке не би дошле под удар САД, јер је свјестан колико би то било разорно по Републику Српску“, сматра Дарко Момић.
На питање да ли је циљ заиста кажњавање једностраних потеза руковдства, како САД често наводе, или је, пак крајњи циљ Република Српска, одговара:
„Не знам да одговорим конкретно да ли је циљ само Додик или Република Српска. Плашим се да ћемо то сазнати тек када Додик буде уклоњен са политичке сцене, али када бих из угла садашњих дешавања морао децидно да одговорим, рекао бих да је циљ Република Српска.
У прилог томе иде хипотеза да у случају да Додика, далеко било, ноћас погоди гром, не би по аутоматизму гром погодио и неправне пресуде Уставног суда БиХ и исте такве одлуке Валентина Инцка или Кристијана Шмита“.
Професор Факултета политичких наука у Бањалуци Ђорђе Вуковић нема дилему – санкције појединцима заиста јесу уперене и против народа и против државе.
„Јер разлог њиховог увођења нису личне одлуке или приватни интереси руководства, већ њихова уставна обавеза, па ако хоћете и патриотска дужност да потпишу оно што је одлучила Народна скупштина и да јавно репрезентују и афирмишу наш колективни став у вези имовине, Уставног суда, Шмита итд. Они који то не виде или су политички дилетанти или су злонамјерни“, каже Вуковић.
Како одговорити?
За сад ово је једини вид борбе. Дакле константна расправа и подршка политикама у Народној скупштини Републике Српске је доказ легитимитета, будући да су народни посланици носиоци народне воље која им је додијељена на изборима, сматра Савић.
„Са друге стране имамо националне стратегије које треба усаглашавати са Београдом преко којег можемо да допремо до адреса које су за нас затворене преко дипломатско-конзуларне мреже БиХ, која је окупирана од стране Бошњака већ годинама.
И са треће стране тражити партнере на међународном плану који су вољни да саслушају и сарађују на равноправним основама, као што је то случај са Орбаном, на примјер, а морам споменути и да је Ердоган имао веома висок ниво поштовања према институцијама РС на недавном самиту у Анталији. Наравно, Руску Федерацију и Народну Републику Кину не треба ни спомињати. Дакле симфонија унутрашњих и спољних политика може бити штит који ће нам сачувати главу у овим турбулентним временима“, каже Савић.
Да ли очување Републике Српске неминовно значи и очување дејтонске БиХ и да ли је уопште могуће сачувати Српску, а да не сачувате БиХ?
„Колико год звучало парадоксално, Милорад Додик својим потезима дословно брани БиХ, овакву каква је, дакле дјетонску БиХ, али се плашим да при томе затвара очи пред тиме да дејтонска БиХ одавно не постоји.
Независна Република Српска није усађена у свијест Срба с ове стране Дрине у толикој мјери да би борба за то била осуђена на успјех. Републици Српској је сасвим комотно у дејтонској БиХ и сматрам да је борба за ту БиХ у овом тренутку једино што се може изборити, али и то је велико питање“, каже Момић.
Објашњава да је проблем што је основни и неподијељен циљ бошњачке политике укидање Републике Српске и централизована БиХ под бошњачком доминацијом умотана у грађански плашт.
„На срећу, увјерен сам да сукоби изван политичких нису реални, као и да је Република Српска имала такву несрећу или такву политику да се нашла на вјетрометини геополитичких сукоба који треба да промијене цијели свијет, а на чији исход не може утицати ни у промилима, док би исход тих сукоба могао донијети одлуку о будућности Републике Српске“, закључује он.
Национална идеја
Свакако, сви ови политички процеси остављају и неминовне социолошке последице на идентитет и националну идеју.
Професор Вуковић каже да Република Српска има искуства са санкцијама, притисцима, међународним интервенционализмом и неправдама, али је сада питање има ли међу нама оне виталности, самопоштовања и пркоса који су красили наше претходнике.
„Има ли карактера садашња политичка елита, али и сам народ без којег она не може изнијети овакав изазов. Да видимо колику штету су нам направили конзумеризам и конформизам, сталне свађе, ситне пакости, преваре и егоизми…“, каже он.
Додаје да је наша национална идеја је већ дуго урушавана, обесмишљавана, компромитована изнутра и сатанизована споља, али она је и даље наша највећа снага, најузвишенија вриједност, компас и упориште.
„Не само да не смијемо одустајати од ње, већ је морамо изнова пропитивати, омлемењивати и ојачавати. То је дужност сваког родољуба, завјет који не смијемо да изневјеримо, политичка, културна и духовна матрица према којој морамо да се оријентишемо, она је олтар нашег опстанка и препорода“.
Ратови, притисци, санкције – све то оставља последице на народ, па се намеће питање да ли смо се уморили од свега или ће опет, како се често дешавало, изродити нова енергија и пркос.
„Ако затворимо очи пред дефетизмом који је одавно на дјелу, ми смо корак даље од задатка са којим се прије или касније морамо суочити. Дио нашег народа је залутао, изгубио се, клонуо духом, деформисао се карактерно, морално, просвјетно…
Тај процес није од јуче, па не може брзо ни да се заустави. Национални набој не смије да почива само на реактивним импулсима, да буде израз протеста, већ плод знања, васпитања, вјере, политичке и грађанске компетенције, просвијећеног родољубља, демократске начелности“, каже Вуковић и додаје да само тада неће бити трзај, већ стајалиште, извор, чуло, свијест.
Резолуција о Сребреници
Једна од највећих опасности за Републику Српску је најављена Резолуција о наводном геноциду у Сребреници, а која би се крајем априла или почетком маја требала наћи пред Генералном скупштином Уједињених нација.
Први такав покушај пропао је раније када је Русија у Савету безбедности УН ставила вето на документ који је тада предложила Велика Британија.
Ових дана, Немачка и Руанда, које су у 20. веку починиле најстрошније злочине геноцида, покушавају преко Генералне скупштине (где вероватно имају већину) да прогурају овакав документ.
Професор историје на Филозофском факултету Универзитета у Бањалуци Горан Латиновић каже да је Алија Изетбеговић написао „Исламску декларацију“ у којој се заложио за исламски поредак, а у наслеђе је оставио и национални програм у којем се, између осталог, наредним генерацијама оставио „аманет“ да учине и корак даље, што би значило укидање Српске.
„То је великобошњачка идеологија, која је увијена у сарајевске приче о грађанској држави, као бољем и функционалнијем уређењу, у односу на ‘лудачку кошуљу’ која је БиХ ‘обучена’ у Дејтону.
Цјелокупна бошњачка национална и политичка елита прихватила је великобошњачку идеологију и не постоји ниједан бошњачки политички чинилац, био он званично десничарски или љевичарски или припадао ономе што се назива странка центра, који не води великобошњачку политику“, каже Латиновић.
Он наводи да је, с обзиром на пораз тзв. „Армије БиХ“ и чињеницу да је у тренутку закључивања мировног споразума она држала мање од четвртине БиХ, једина могућност остварења идеја Алије Изетбеговића била унитаризација државе, што подразумева снажну умешаност иностраног фактора.
„Током низа послијератних година, четворо странаца – високи представник и судије у Уставном суду БиХ, требало је да у корист Бошњака ураде оно што њихова армија није била способна да уради у рату.
Да би великобошњачка идеологија и политика уништења Републике Српске, а тиме и протјеривања Срба из њихових историјских земаља БиХ или њихово претварање у ‘Бошњаке православне вјероисповијести’, добило подршку или сагласност великог броја земаља, потребно је Србе још једном сатанизовати пред лицем човјечанства“, сматра Латиновић.
Отуда и овај покушај усвајања резолуције о Сребреници у Генералној скупштини Уједињених нација. Суштински, истиче он, ради се о злоупотреби сопствених жртава у политичке сврхе, што представља дубоко нецивилизацијски чин.
„Њемачка је, уз Ватикан, одиграла кључну улогу у вишедеценијској припреми разбијања југословенске државе, па је и њена улога у проглашавању Срба геноцидним народом, а предложеном резолуцијом то се и покушава, само логични наставак њемачке политике на Балкану.
Њемачка је изазвала два свјетска рата у којима су милиони људи изгубили живот, починила је геноциде над Јеврејима, Русима и Србима, а никада у Уједињеним нацијама није усвојен ниједан документ којим би те чињенице макар биле констатоване“, закључује Латиновић додајући да истовремено, Срби као највећи страдалници на Балкану бурне историје 20. века, суочавају се са новим тешким искушењима.
„Живимо у ђавољим временима, али ћемо издржати и опстати, без обзира на све покушаје да нестанемо“, додаје Латиновић.
