Република Српска најзначајнији је политички подвиг српског народа новог вијека и њено стварање био је библијски догађај модерног доба.
Иако ова теза звучи претјераном, можда некоме и смијешном, постоји више чињеница које је потврђују.
Васкрсење
Као прво, настанак западне Српске државе представља васкрсење из распећа које су Срби из ових крајева доживјели 50-ак година прије од стране усташке руке. Улазак у заједничку државу са дојучерашњим џелатом након Другог свјетског рата била је својеврсна неправда. Она је додатно узгајана кроз безбожни комунистички систем када су се сва страдања Срба од усташа некако гурала у запећак.
Из тог безбожног система, у којем не само да је затирано православље, него и српска национална идеја, родила се једина српска национална побједа 20. вијека – Република Српска.
Била је то држава, државни елемент, који се једини није уклапао у авнојевске границе по којим је Југославија разбијена. И ту долазимо до друге чињенице.
Разбијен калуп
Морамо бити свјесни да се ниједан већи, шири социополитички процес не дешава спонтано, односно без контроле великих сила (било државних или парадржавних). Било је догађаја који су се дешавали спонтано, али они су увијек били локалног карактера. Дакле, важно је да схватимо да говоримо о ширим процесима.
Ако узмемо да распад Југославије није био спонтан догађај, као што није, и да је узгајан и планиран годинама прије ескалације, треба да знамо да је и распад трасиран. Тако су авнојевске границе узете као државне и недвосмислене, а у њима нема Републике Српске.
Дакле, нико од “управитеља свјетских токова” није имао у плану Републику Српску. Она је разбила калуп. Међутим, дуго затирано сјећање на страдање у Другом свјетском рату, пробудило се међу релативно национално неосвјештеном народу и планови великих су поремећени.
Све то десило се 9. јануара 1992. година. На Светог Архиђакона Стефана.
И тако је остало до краја. До потписивања Дејтонског споразума. До данашњег дана. Република Српска није требала бити ту. Када се појавила, није требала преживјети рат. Када је преживјела, није требала дочекати данашње дане. Дочекала је.
„Меки рат“
Када се као мала државица, са стотину мана, ипак показала као жилава, приступило се ономе што неки зову “меки рат” или “тихи рат”. Кроз дјеловање међународних представника, амбасадора, политичког правосуђа одузимана су јој политичка права. Ипак, то Србе није натјерало да попусте. А онда се ударило на симболе.
Први су страдали грб и химна. Народна скупштина усвојила је симболе који су требали бити привременог карактера, али они су кроз медије, културу, образовање уткани у свијест људи као изворни симболи Српске. Иако то никада нису били.
Нико од српских војника није пао под амблемом “РС”, нити је пјевао “Моју Републику”. Немам ништа против тих симбола, али они нису дио идентитета Републике Српске. Они су само обиљежја привременог карактера који су требали бити бајпас који ће смањити притиске међународних џелата.
Ипак, узгајани су као стални симболи и прича о повратку изворним је потпуно утихнула. Домаћи представници су пркосили међународној заједници по разним питањима, али по том никада. Јер странцима је на крају битно само да пониште библијски карактер Републике Српске, тако што ће им одсјећи удове – симболе.
Слављен више него икад
Једини још симбол који је остао био је 9. јануар. Покушано је да се одузме кроз одлуку Уставног суда и тада је одговор био заиста достојан оних времена када је и настајала Република Српска. Истрпили смо све, али покушај да нам се узме и крсна слава био је потез који је све прекардашио. Спроведен је референдум, а обиљежавање је постало величанственије него икад.
Додуше, кроз законску регулативу одлука Уставног суда је спроведена, јер 9. јануар више није био државни празник де јуре, али де факто је то био више него икада.
Таман кад је одузимање симбола требало да се заврши, десило се тако нешто и све је враћено на почетак. Велики то нису могли опростити. 9. јануар је постао мета над метама, онако како је и Свети Стефан гоњен од безбожника. Међутим, нико у Српској није марио за то.
Сретење као нови Дан државности?
А онда, приједлог да се Дан Републике Српске слави 15. фебруара. На дан државности Србије, годишњицу Првог српског устанка. Да се разумијемо, приједлог није без резона. Први српски устанак је дио идентитета и Срба са западне стране Дрине и заједничко обиљежавање имало допринијело би учвршћивању и повезивању Срба с обје стране Дрине.
Али, након свих горенаведених борби, тако олако одрицање од 9. јануара имало би катастрофалне посљедице по завјетни капацитет Републике Српске. Било би то негирање васкрсења, затварање очију пред страдањем и компромис који је заправо предаја.
За Србе као народ, дакле, не би било никакве штете да Светог Стефана замијене Сретењем, али за библијски карактер стварања и настанка Републике Српске би било итекако лоше. Није више проблем ни што би то значило спровођење одлуке Установног суда и де факто, јер је де јуре спроведена, него би се “креаторима свјетских токова” на тај начин изашло у сусрет без икакве борбе.
А кад останемо без симбола, шта ће нам остати да бранимо? Под којим грбом да се боримо, уз коју химну? На власти се може остати без идентитета, али држава не може преживјети ни дан.
Александар Стојановић за Компасинфо
