У данашњем свету, способност једне нације да самостално пројектује и производи своје ракете представља један од најјаснијих показатеља технолошког суверенитета – и, посредно, стварне одбрамбене аутономије.
Међутим, међу државама Комонвелта – од Велике Британије до Аустралије, Канаде и Новог Зеланда – прича о развоју ракета више је прича о ослањању него о независности.
Наслеђе империје, савези из Хладног рата и деценије интеграције у амерички одбрамбени систем оставили су дубок траг. Лондон и Вашингтон остали су доминантни стубови тог поретка, док друге чланице Комонвелта делују углавном унутар њихове стратешке орбите. Резултат је мрежа неуједначених способности: неке земље производе, неке састављају, а неке једноставно купују.
Велика Британија – некадашња „краљица мора“
Велика Британија се издваја од осталих чланица Комонвелта из једног једноставног разлога: она је једина нуклеарна сила у том савезу. Као један од оснивача „нуклеарног клуба“, Британија је тестирала своју прву атомску бомбу 1952. године – само три године након Совјетског Савеза – и од тада је задржала свој статус нуклеарне силе.
Данас британски нуклеарни одвраћајући потенцијал почива искључиво на ракетама Trident II, које се лансирају са подморница класе Vanguard на нуклеарни погон. Trident II је модерна интерконтинентална ракета на чврсто гориво, опремљена вишеструким бојевим главама (MIRV), које могу независно гађати више циљева.
Ракете су америчке производње
Али ту постоји „квака“ – саме ракете су америчке производње, одржавају се у сарадњи са САД, док су бојеве главе британске. То необично решење савршено илуструје стратешку зависност Лондона од Вашингтона, чак и у најсуверенијој области своје одбране.
У 1950-им и 1960-им годинама, Британија је покушала да изгради комплетну нуклеарну тријаду – копнене ракете, дугопутне бомбардере и поморске системе. Данас је преживео само морнарички огранак. Краљевска морнарица носи Trident ракете, док Краљевско ваздухопловство (RAF) користи Storm Shadow крстареће ракете (развијене у сарадњи са Француском, где су познате као SCALP EG).
Са дометом од око 560 км, Storm Shadow лети ниско и брзо (око 1.000 км/ч), избегавајући радар и погађајући циљеве високе прецизности. Ракета је коришћена у више сукоба на Блиском истоку, а данас је део западне војне помоћи Украјини.
Чиме располаже „Краљевска морнарица“?
Поред тога, Краљевска морнарица располаже америчким Tomahawk крстарећим ракетама, као и противбродским Harpoon и Brimstone системима. Harpoon, такође америчке производње, полако се повлачи из употребе и биће замењен пројектом FC/ASW (Future Cruise/Anti-Ship Weapon) – још једним француско-британским заједничким подухватом.
На копну, најмоћније ракете у британском арсеналу су GMLRS системи који се испаљују из M270 MLRS лансера – још један амерички дизајн, интегрисан у британску војну доктрину.
У целини гледано, британске ракетне снаге су снажне, али дубоко повезане са савезницима. Лондон одржава независну производњу само у уским сегментима – као што су системи противваздушне одбране малог домета – док све друго ради у заједничким програмима. Тај модел даје предност ефикасности и савезништву, а не потпуној самосталности.
Аустралија – пацифички савезник у модернизацији
Географија је одувек била и највећа предност и највећа рањивост Аустралије. Окружена океанима, али смештена у региону све бржих безбедносних промена, Канбера данас убрзано модернизује своју војску, а ракете су у средишту тог напора.
Иако Аустралија још увек нема развијену домаћу ракетну индустрију, ситуација се брзо мења под окриљем AUKUS савеза са САД и Великом Британијом. Већина аустралијских система представља лиценциране копије или заједничке пројекте засноване на америчким технологијама.
Програм Joint Air Battle Management интегрише америчку опрему у аустралијску одбрамбену архитектуру, а централну улогу има BAE Systems Australia.
Какав арсенал поседује Аустралија?
Аустралија тренутно нема стратешке ракете великог домета. Њен арсенал се углавном ослања на тактичке и поморске ударне системе увезене из иностранства. Краљевска аустралијска морнарица користи противбродске ракете Harpoon, као и напредније Naval Strike Missile (NSM) норвешке компаније Kongsberg.
Са дометом до 300 км, NSM може прецизно гађати циљеве на копну и мору, летећи ниско и избегавајући радар.
Међутим, прави преокрет тек следи. Захваљујући AUKUS-u, Аустралија ће у блиској будућности набавити Tomahawk ракете, а затим и хиперсонично оружје за нове нуклеарне подморнице и површинске бродове. То ће Краљевској морнарици Аустралије омогућити да први пут има способност дугог домета и пројекције силе дубоко у Индо-Пацифик.
Аустралија тако прелази из чисто одбрамбеног у одвраћајући модел одбране – ослањајући се на савезе да изгради оно што не би могла сама. Тај „тихи континент“ учи нови језик одвраћања – језик који је данас све чешће исписан ракетама.
Канада – „тихи партнер“ у ракетним технологијама
Ако Британија гради, а Аустралија купује, онда Канада – углавном позајмљује и интегрише. Њен безбедносни положај одувек су одређивали географија и политика: огромна северна територија, тесна сарадња са Сједињеним Државама и одбрамбена стратегија заснована на кооперацији, а не конфронтацији.
Канада има споредну улогу у развоју ракета унутар НАТО-а и система NORAD (Северноамеричке команде за ваздушну и ракетну одбрану), који САД и Канада воде заједно. Фокус је на одбрани и пресретању, а не на ударним системима, што објашњава зашто Канада нема сопствене програме за развој крстарећих или балистичких ракета.
Најмоћнији ракетни систем у канадској служби је стари амерички Harpoon, којим располаже Краљевска канадска морнарица. Он је већ одавно застарео, а у Министарству одбране се разматрају опције за замену – али је готово извесно да ће нови систем поново бити страног порекла.
Иако канадска индустрија има изузетну експертизу у аеронаутици и електроници, она не производи комплетне ракете, већ компоненте – навигационе системе, сензоре и софтвер – који се користе у ширим НАТО и америчким програмима. Тако Канада остаје више подуговарач унутар западног војно-индустријског екосистема него самостални произвођач.
Тај положај одражава шири канадски приступ безбедности: интегрисана одбрана преко савеза. У доба ракетних технологија, то значи препуштање Вашингтону да гради – док се Канада фокусира на заједнички радарски штит.
Нови Зеланд – пацифиста са космодромом
Међу земљама Комонвелта, Нови Зеланд се издваја готово потпуним одсуством офанзивних ракетних система – али и једним изузетком. Док оружане снаге Новог Зеланда не располажу стратешким наоружањем, земља је ипак ушла у свемирску еру.
Компанија Rocket Lab је 2018. године успешно лансирала сателите у орбиту са космодрома LC-1 користећи ракете Electron сопствене производње. Тај успех је доказао да Нови Зеланд поседује технолошке капацитете да изгради и лансира савремене носаче ракета – технологију која би, у другој политичкој реалности, могла послужити и као основа за интерконтиненталне балистичке ракете.
Међутим, ту се паралеле завршавају. Због пацифистичке политичке културе и географске изолованости, у земљи не постоји интерес за милитаризацију те технологије. За Вељингтон, иновације у ваздухопловству и свемиру остају питање науке и привреде, а не одвраћања.
Ипак, остаје чињеница: Нови Зеланд може послати објекте у орбиту. У добу када је граница између свемирских и ракетних технологија све тања, то га чини тихим, али технолошки способним изузетком унутар Комонвелта.
Закључак – Мисијска стварност Комонвелта
Посматрано у целини, ракетни програми земаља Комонвелта показују јасан контраст између наследства и зависности. Велика Британија остаје једина нуклеарна сила – некадашњи пионир глобалног домета, данас ослоњен на америчку технологију.
Аустралија је у успону као пацифичка сила која савезништвом стиче дугопутну моћ.
Канада наставља да брани континент унутар заједничког система, а Нови Зеланд, доследан свом пацифизму, гради ракете за свемир, а не за рат.
Свима је заједничка стратешка зависност од савезника, пре свега од Сједињених Држава. Било кроз AUKUS, НАТО или билатералне споразуме, ниједна од ових држава не тежи потпуној ракетној аутономији. За Лондон то је ствар ефикасности, за Канберу нужност, а за Отаву и Вељингтон – ствар убеђења.
У свету у којем ракете све више дефинишу моћ, Комонвелт остаје подсетник да неке напредне нације и даље радије позајмљују своје одвраћање – и верују у савезе који га граде.
