Касно је. Соба је испуњена пригушеним светлом лампе и неритмичним звуком куцања тастатуре. Сатима већ радим. Кафа је одавно хлада и бљутава. Споро пишем, па бришем. Руке се померају механички, прсти сами налазе слова, као да тело зна ритам који ум одавно више није у стању да испрати. Осећам нелагоду у стомаку, умор. Али воља је ту: текст ће бити завршен вечерас!
И онда тишину прекида звук, а на телефону искаче обавештење:
„Примећујемо повишен ниво стреса.“
Бацам тромо поглед на ту реченицу, без икакве реакције. Као да ми је неко рекао данас пада киша. Гунђам себи у браду: „Јок, чини ти се.“ И настављам да куцам, као да ништа није било, јер текст мора бити завршен вечерас.
Сат касније – нова нотификација:
„Кратка шетња може помоћи да се опустите.“
Преврнем очима. Као кад те неко превише добро познаје, али те уопште не разуме. Нећу да шетам. Хоћу само да завршим текст, али мисли лутају. Замишљам како AI негде у позадини „брине“ о мени и обрађује прикупљене податке: дисање, пулс, ситне трзаје прстију, ритам у којем куцам.
Оно што ми уноси зебњу и изазива нелагоду није сама нотификација, него њен пријатељски тон. Иако је миран и нежан, он у себи носи прикривену заповест. То није императив у класичном смислу речи. Чак није предлог, ни савет, попут: „Можда би требало да се одмориш.“ То је груба чињеница, која наводи на закључак: „Морам да се одморим, ако себи желим добро.“ Сугерише ми шта је потребно да учиним.
У том тренутку схватам да је граница већ пређена. Моје стање је предмет анализе алгоритма, а повишен ниво стреса је само број на екрану. Враћам се послу, јер текст мора бити завршен вечерас.
У поноћ, док покушавам да завршим пасус, екран поново светли. Сада се појављује фотографија:
„Сетите се овог дана, пре три године.“
На слици сам насмејан, са кумом. Држимо кафе. Иза нас се зелени Дрина. Све је окупано сунцем. Телефон је изабрао баш тај тренутак, као да зна да ми сада треба нешто мирно, нешто што ће ме подсетити на лакоћу.
Застајем. Не зато што ми прија, него зато што ме збуњује та прецизност. Неко, негде, одлучио је да ми покаже баш ту слику, баш сада. Као да зна чега се треба сетити да би ми било лакше. Као да зна боље од мене шта ми треба.
Али то није успомена. То није ни сећање, него покушај интерпретације успомене. AI не зна шта је срећа. Међутим, уме да препозна изглед лица које је означено као срећно. Речено му је да су топли тонови и осмех знак да је све у реду. Зна да радим до касно, да сам преморен и под стресом, те да ми је потребно да се сетим нечег лепог, јер је тако записано у коду.
Једно је јасно, машина зна да сам напет кад ми срце убрзано залупа, а дисање ми постане плитко. Она прикупља и прати податке о мени. Анализира их. Покушава да помогне, али утисак остаје да је сваки савет који „помаже“ уједно и облик тихог притиска.
Кад технологија мери мој пулс, мој ритам, мој рад, да ли она само бележи и анализира параметре и покушава само да ми помогне? Или можда покушава и да ми наметне шта да чиним? Ту граница постаје магловита. Данас често чујемо: AI подршка, AI „брига“. Све су то само лепе речи и сјајно упаковане бајке за одрасле. AI не анализира податке само. Он нам ненаметљиво предлаже шта је пожељно.
Алгоритам зна да сам уморан. Међутим, он ми не допушта да то будем. Одмах тражи начин да то исправи, да ми помогне. Умор алгоритам препознаје као аномалију. Заправо све што излази из шеме идеалног, за AI јесте „грешка“. А ја, полако, заборављам да имам право да будем обичан човек. Као да заборављам да имам право да експлодирам од беса, да је нормално да некад не будем рационалан, да смем да будем уморан, мрзовољан и незадовољан, да допустим да ме емоције преплаве.
И док гледам у ону стару слику поред реке, схватам да сам, негде успут, на све то сам пристао. Не знам кад сам тачно кликнуо „дозволи праћење“. Знам само да сам пристао на „побољшање живота“. На мир, на контролу, на оптимизацију.
Али мир који може да се мери није истински мир.
То је шаблон у који покушавају да ме уклопе. Ако зарађ мира морам жртвовати моје ја, онда га и не желим.
Није опасно кад ти неко наређује или забрањује нешто, јер је тада лако рећи не. Опасно је кад ти се неко увуче у главу и убеди те да хоћеш баш оно што он хоће. Тад си куван. То AI данас ради. Он нам само предлаже, тихо шапуће, док његов глас не постане мој.
„Лези раније.“
„Шетња помаже.“
„Данас сте активнији него јуче.“
Све је тачно, и то застрашујуће тачно.
Седим и гледам у екран. Знам да је мој стрес и даље повишен. Знам да би требало да устанем, протегнем се, прошетам. Али нећу. Не зато што сам твроглав као мазга, него зато што желим да задржим макар тај мали простор несавршености, ту малу пукотину у којој алгоритам не зна шта да ми каже.
Јер можда се баш ту крије све оно људско.
Док завршавам последњу реченицу, стиже нова нотификација:
„Ваш пулс је поново нормалан.“
Насмејем се. Не зато што му верујем, него зато што знам да систем верује у своје бројеве и графиконе, своје истине. Он мисли да сам миран. А ја знам да нисам.
И можда је то, вечерас, сасвим довољно.
Раденко Гурдељевић за Компас инфо
