Први јавни механички сат направио је српски монах Лазар Светогорац 1404. године у Русији, што ће рећи, готово 200 година пре него што су швајцарски часовничари, данас познати као најбољи мајстори у свету, основали свој еснаф (1601. године). Од око 1200 знаменитих часовничара Европе, овај слуга Божији се, хронолошки гледано, налази између другог и четвртог места.
Лазаров механички часовник на торњу Кнежевог двора у Москви, један од првих 10 таквих сатова у Европи, мерио је време пуних 217 година, када је замењен новим, који је убрзо нестао у великом пожару. Израђен је по наруџбини Великог кнеза Василија Дмитријевича и тада је коштао колико и велика богаташка кућа.
– У то доба, како пише у руским изворима, Лазарев часовник је био право техничко чудо. Као што се може видети на једној минијатури из 16. века, имао је три тега: један за покретање казаљки, други за откуцавање часова и трећи за откуцавање њихових четвртина, што је било додатно чудо за оно време, када минути у другим срединама нису имали значаја. Наравно да се монах Лазар није смео усудити да оде на ноге Великом кнезу московском а да пре тога није израдио бар десетак, можда и више сличних часовника широм Балкана. Уосталом, и са минијатуре се види да је био сед и да није могао имати мање од 55, 60 година. Могуће је и да га је Великом кнезу московском препоручио лично Деспот Стефан Високи.
Иако Лазарев часовник из Москве није сачуван, један сат који највероватније потиче из тог доба још увек се може видети на Хиландару. То је, без сумње, најстарији часовник на Светој Гори и, уопште, нашим духовним просторима. Према сведочењу часовничара који га је пре неколико година оправио, овај механизам још функционише. По конструкцији (запињача – устављач) и ковачкој технологији близак је добу оног московског из 1404, с том разликом што му је уместо „Лазаревог“ фолиота (механички осцилатор – тактер у виду двокраке полуге са помичним утезима са обе стране, за подешавање тачности) уграђено клатно, које, по свему судећи, потиче из 17. века.
– Претпостављамо да је неко од монаха – чаовничара, којима Хиландар, чини се, никада није оскудевао, својевремено осавременио тај сат, уграђујући му уместо фолиота као осцилатора, клатно, а остављајући све остало са запињачом, која је доминирала у ранија два, три века. Управо то је учинио и Кристијан Хајгенс 1657, када је заменио фолиот Галилејевим клатном, што је била права револуција у тачности мерења времена. Стога није немогуће да је и тај сат направио Лазар Светогорац – Зна се да је Џемс Џералд Витроу сматрао да је индустријску револуцију подстакао механички часовник, а не парна машина.
А о пажње вредној традицији српског часомерја сведочи и бројчаник часовника на звонику српског манастира Свети Ђорђе, удаљеног 40 километара јужно од Темишвара, на којем су часови означени не римским или арапским, већ старословенским бројкама (Аз, Бук, Вједи, Глагол, Добро, Јест). Исто као и на Лазаревом сату из 1404! Манастир су саградили Бранковићи још 1485. године, и, колико је познато, ово је једини сачувани бројчаник те врсте из пре – Хајгенсовог доба.
Часовник се, иначе, помиње и у Хиландарском типику, а како је Свети Сава завршио овај спис 1199. године, може се закључити да се његово откуцавање чуло и коју деценију раније. Чак и под претпоставком да није реч о механичком, већ о часовнику на воду, овај податак не губи на сензационалности, јер се први такав сат у Западној Европи појавио тек 1251. године, дакле најмање пола века касније, не рачунајући онај који су Карлу Великом поклонили Арапи.
Постоји податак из турских извора, да су Османлије, улазећи први пут са војском у Скопље, затицали часовнике на високим градским кулама из, како су говорили, „неверничких времена“. А да су наши преци итекако добро знали колико је сати, види се и по дрворезу Волфанга Реса из 1521. који приказује часовник на једној од Деспотових кула Београдске тврђаве, као и сличном бакрорезу из Пећке патријаршије.
