На малом узвишењу познатом под именом Гај, у селу Машићи између Градишке и Бањалуке, покрај дрвене црквице и гробља стоји споменик Карађорђу.
На плочи поред исписано је „У селу Машићи, на позив Карађорђа, године 1806. букнуо је устанак. Угушен у крви, страшном смрћу свештеника, сеоског кнеза и шеснаест тежака. Остао спомен за потомке. За крст часни и слободу златну!“.
Многи се, с разлогом, питају откуда таква иконографија толико далеко од Србије, где се десио Први српски устанак. Међутим, мало је познато да се устанак проширио и на тадашњи Босански пашалук, данашњу Босну и Херцеговину. Овде у Босанској Крајини, код Градишке, одазвали су се српском вожду и устали против Османлија.
Први устанак против Турака
Док је дизао устанике у Србији и војевао битке против вековног окупатора, Карађорђе је и преко Дрине тражио сараднике. И нашао их је. У Поткозарју нашао је јатаке спремне за борбу против Турака.
Повео је Машићане у борбу за ослобођење од вишевековне тираније и окупације, желећи да и у Босни збаци османске окове са српских руку. Међу првима који су стали уз српског вожда били су кнез Милутин Благојевић и свештеник Јовичић, чије име историчари не наводе.
Упркос сиромаштву народа, у селу Машићи, тако је подигнута прва буна на просторима БиХ.
Подизање буне
Иако се на устанак дигло само једно село, убрзо се проширила вест широм Босанске Крајине о устаницима. Након пораза турске војске, на Мишару, августа 1806, босански беговат је био спреман да изврши одмазду над Србима у Босанској Крајини.
Аге и бегови из Босанске Крајине су бројно преполовљени, од 1.000, колико их је је отишло на Мишар, преко Дрине се вратило тек 500. Бројчано надјачани и са мало оружја, Машићани су убрзо били поражени. Један дио је изгинуо у борбама, један побјегао у планину Козару, док су најгоре прошли они који су живи похватани. Они су били погубљени набијањем на колац.
У непосредној близини Бањалуке 17 заробљених Срба набијено је на кочеве и под стражом остављено да умре у мукама. Међу ухваћенима су били свештеник и сеоски кнез са 16 машићких тежака.
Неки су побегли на Козару, а неки према Сави. Козара је била погодно уточиште, а Сава је отварала пут за пребег према Аустрији.
Иако је буна због сиромашности становништва и недостатка оружја угушена брзо, она је означава све чешће побуне српског становништва против Османлија које ће на крају прерасти у устанак у Босни.
Порука
На каменој плочи исписана је још једна порука. Она можда најбоље описује храброст људи овог краја:
„Козара одњихала поље машићко,
рађали се и гинули за слободу борци, јунаци, дјеца Козаре,
Синови једног села – Машића.
Јуришали у вјечност 1806, 1834, 1914-1918, 1941-1945, 1991-1995. године“.
Испод ње, цитиран је Свети Кнез Лазар:
„Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“
