Јул 2024. године био је пун неочекиваних догађаја и посета који пружају разлога за очекивање да ће рат између Русије и Украјине завршити у догледно време.
Мађарски премијер Виктор Орбан 2. јула, већ у улози председавајућег ЕУ отпутовао је у Кијев. А 5. јула, изазвавши буран расправу у ЕУ, Орбан је завршио у Москви.
Већ 8. јула мађарски премијер био је у Пекингу, а затим је отишао на самит НАТО-а у Вашингтону. Док је боравио у Сједињеним Државама, Орбан се састао и са председничким кандидатом Доналдом Трампом.
Иако је посетa Виктора Орбана била оштро критикована унутар ЕУ, убрзо су уследили континуирани напори из разних земаља. Њихов вектор је прекид непријатељстава у Украјини.
Кијев спреман за преговоре
Тако је 23. јула у Пекинг стигао украјински министар спољних послова Дмитриј Кулеба. Он је тако постао први високи представник службеног Кијева који је посетио Кину од почетка сукоба. Након тросатног састанка с кинеским колегом Ванг Љијем, Дмитриј Кулеба дао је неочекивану изјаву:
„Украјина је вољна и спремна да води дијалог и преговоре с руским странама. Наравно, преговори морају бити рационални и имати практични значај, усмјерени на постизање праведног и трајног мира“, додао је шеф украјинског министарства спољних послова.
То је дијаметрално супротна позиција од оне коју је раније заузимао службени Кијев. 4. октобра 2022. председник Украјине Володимир Зеленски је потписао декрет о немогућности преговора с руским председником Владимиром Путином. И такав став службеног Кијева остао је готово непромењен све до посете Дмитрија Кулебе Кини.
28. јула амерички државни секретар Ентони Блинкен састао се са својим индијским колегом Субрахманијем Џаишанкаром у Токију. Током састанка Блинкен је нагласио важност успостављања „праведног и трајног мира“ у Украјини.
Ови преговори одвијали су се у контексту посете индијског премијера Нарендре Модија Кијеву планираног за август 2024. Подсетимо, Моди је први пут као новоизабрани шеф индијске владе посетио Москву, а тамо је стигао 8. јула 2024. године.
Десет година санкција
Европска унија, која је Москву искључила с листе комуникационих партнера, де факто је остала по страни од дешавања око Украјине. Након што је критиковала Виктора Орбана, Брисел се затворио у зачарани круг контрадикција, санкција, трошкова за подршку Украјини и избеглицама, ускративши себи могућност утицаја на ситуацију.
Истовремено, Европска унија подноси главни финансијски и економски терет војних операција у Украјини.
Дана 20. марта 2024. године, представник ЕУ за спољну и безбедносну политику Жозеп Борел објавио је да је износ војне помоћи ЕУ и њених земаља чланица Украјини достигао 33 милијарде евра. Износ помоћи за ову годину планиран је на 20 милијарди евра.
Осим што ови издаци тешко оптерећују буџете земаља чланица ЕУ, санкције уведене против Русије, те физичких и правних лица у земљи, значајно утичу на погоршање економске ситуације у Европској унији.
Наиме, санкцијски рат против Русије почео је 2014. године, након што је Русија вратила Крим. И траје већ 10 година.
Краткорочно, ако се вратите десет година уназад, Запад је постигао свој циљ. Тако је 2015. године стопа раста руске економије пала на негативне вредности – -2,5%. Директна страна улагања оштро су пала – са 69 милијарди долара на 6,8 милијарди долара. А дошло је и до наглог осипања курса рубље.
Међутим, већ 2017. године економија се почела опорављати. Москва је успела да створи додатне резерве снаге.
Чекајући пад Русије
Улазак руских трупа у Украјину довео је до нове рунде санкцијска, који је постао својеврсни рат.
Укупно је од 24. фебруара 2022. до јуна 2024. Европска унија увела 14 пакета санкција. Њима је погођено више од 2 хиљаде правних и физичких лица.
Званичници ЕУ нису скривали да је главни циљ санкција био поткопати руску економију. Тиме слабећи њен економски и војни потенцијал.
То не значи да санкције нису имале утицаја на Русију. Пре свега, погођене су високотехнолошке индустрије које су и даље веома зависне од страних компоненти. Како из западне тако и из југоисточне Азије.
Тако се на удару нашао пројекат производње гаса на Арктику који проводи компанија Новатек. Разлог је одбијање испоруке опреме низа европских компанија и одбијање испоруке раније наручених бродова за транспорт гаса из Јужне Кореје.
Значајан утицај на развој пословања имале су и санкције против руских банака. Оне су искључене из међубанкарског система преноса SWIFT.
Међутим, како напомиње Мехмет Чагатај Гулер, наставник на Турској обавештајној академији, Русија, која је под санкцијама већ 10 година, није одустала од својих планова и акција ни о анексији Крима, ни о подршци сукобу у Донбасу, ни о нападу на Украјину.
„Чињеница је да санкције, које су пооштрене 2022. године под слоганом максималног притиска, опет нису успеле да задрже Москву са њеног пута и спрече рат. Као резултат тога, можемо рећи да је Запад предузео само узвратне кораке, а санкције нису дале резултате у смислу постизања жељених политичких циљева“, рекао је Гулер у интервјуу за Anadolu Agency.
Штавише, како наглашава Гулер, “… када се праве ове прогнозе, мора се узети у обзир у којој мери ће они који намећу те санкције патити.”
Губици, штете, смањења
Колико трпе економије чланица ЕУ сведочи чињеница о смањењу стопе раста економије ЕУ. Ако се крајем прошле године претпостављало да ће стопа раста бити 1,3%, онда ће, према зимској прогнози Европске комисије (фебруар 2024.), ове године износити 0,9%. Прогноза за еврозону је још скромнија – 0,8% уместо очекиваних 1,2%.
Једна од чињеница је да је нето губитак немачког железничког оператера Deutsche Bahn у првој половини 2024. године износио 1,2 милијарде евра. 25. јула 2024. компанија је објавила да ће укинути око 30 хиљада радних места током пет година.
Не може се рећи да су санкције против Русије биле главни узрок кризе у Европи. Aли, допринеле су јер су утицале на цене енергената. Заједно са Зеленом агендом подстакле су њихов раст.
Због тога производи из земаља чланица ЕУ постају неконкурентни на европском тржишту у поређењу са производима из земаља југоисточне Азије (где су преусмерени токови енергије из Русије) и Сједињених Држава.
Ако говоримо о личним санкцијама уведеним против грађана Русије (и других земаља) у вези са војним акцијама у Украјини, оне су такође имале далеко од јасног ефекта.
Нетачан обрачун
Пошто су се нашли као изопштеници на Западу, руски тајкуни почели су свим могућим средствима враћати капитал у Русију и тамо реинвестирати свој профит. Многи од њих су се вратили у Русију, чак и са двојним држављанством, наглашава Bloomberg.
„Олигарси напомињу да су постали непоколебљиви у западним земљама, па би требало да осигурају своја средства како би их пренели у наслеђе“, преноси агенција.
Агенција наглашава да је посебно забрињавајућа перспектива наслеђивања породичних трустова чији су корисници држављани Руске Федерације и других земаља које се налазе на списковима санкција ЕУ.
Тако је држављанка Хрватске и Србије Александра Мелниченко, која годинама живи у Швајцарској и, како сама наглашава, ни дана није била држављанка Русије, уврштена на листе санкција након што је постала корисница породичног труста уместо супруга Андреја Мелњиченка, твораца компанија „Eurochem“ и „SUEK“.
Сестра руског милијардера узбекистанског порекла, металуршког магната Алишера Усманова, Гулбахор Исмаилова, две године се бори против њеног уврштавања на листе санкција. Њена сестра, Саодат Нарзијева, такође је била укључена у пети пакет санкција ЕУ у пролеће 2022. Али је с тог списка уклоњена у јесен исте године.
Исмаилова је типичан пример страхова о којима пише Bloomberg. У време изрицања санкција, она, држављанка Узбекистана, била је корисница породичних фондација које је основао њен брат за управљање наслеђем. Упркос чињеници да је Исмаилова након што је уврштање на списак санкција де факто искључена из броја корисника, Европска унија је одбила да укине њене санкције.
Исмаилова је отишла и даље. У пролеће 2024. контактирала је труст са изјавом да заувек одбија да прима било какве привилегије од трустова, без обзира на то да ли ће остати на списку санкција или је ЕУ искључила.
Међутим, ни та изјава није помогла; Гулбахор Исмаилова је и даље на листи санкција ЕУ.
Санкције се изричу на основу непроверених података?
Сумњу и неповерење о којима пише Bloomberg појачава и чињеница да се санкције често изричу на основу непровераваних података или података који се побијају на судовима. Тако је Европски суд санкције против мајке оснивача PMC-а Wagner, Јевгенија Пригожина, Виолетте, оценио као неправедне када се показало да су оправдање за изрицање санкција подаци из Википедије.
Алишер Усманов, који, према медијским написима, последњих година углавном живи у главном граду Узбекистана, Ташкенту, и његова сестра су на неколико судова у земљама ЕУ успешно оспорили формулације из медија и друштвених мрежа које су постале основа за санкције ЕУ против њих. На пример, фраза да је Усманов био „један од Путинових омиљених олигарха“, његова „фигура“ и „решавао његове пословне проблеме“.
А адвокати Исмаилове су принудили немачку савезну полицијску управу, чије су информације постале основ за изрицање санкција против ње, да уклони постове који су је дискредитовали на полицијском рачуну на мрежи X.
Правна и морална неодрживост репресивних мера ЕУ довела је до логичног резултата – потпуног разочарања у Запад и стварног окупљања руског крупног капитала око Кремља.
Руски милијардери осећају се у позицији „опседнуте тврђаве“, са ограниченим могућностима одбране својих интереса. А политику санкција ЕУ доживљавају не само као претњу себи и својим ближњима, својој имовини, већ и као издају основних начела слободног тржишта – неповредивост приватне својине, правду за све, једнака права.
Резултат санцкија другачији од очекиваног
Bloomberg напомиње да 26 руских милијардера укључених у индекс агенције има богатство од 350 милијарди долара. Још у септембру 2023. милијардер Олег Дерипаска упозорио је на спор, али доследан повратак имовине која је претходно пренесена на Запад, у укупном износу од 500 милијарди до 1 билион долара.
Резултат политике санкција ЕУ био је управо супротан од очекиваног. Економија Европске уније, а не Русије, стагнира. Најбогатији људи Руске Федерације нису се побунили против Кремља, већ су се окупили око њега, „палачинкови удар“ не само да се одгађа, већ постаје нереалан.
А рат у Украјини се наставља, гурајући ЕУ у нови круг економске кризе. Нове иницијативе за окончање руско-украјинског сукоба постале су зрачица наде за Европску унију и њене становнике, не само за зараћене стране.
