Принц Михаило Петровић био је посљедњи великан из светородне династије Петровић Његош. Унук краља Николе и син принца Мирка и Наталије Константиновић два пута је одбио круну, а одабрао страдање.
Михаило је рођен у Подгорици 1908. године. Син је принца Мирка Петровића и Наталије из куће Константиновића која је била повезана са српском династијом Обреновић.
У Црној Гори је провео безбрижно детињство. Посебно му се у сећању урезала улога мајке, коју је упамтио као „некакву богињу“ и према којој је гајио посебно поштовање кроз цели живот, бивајући за њу судбински везан у тражењу свога мјеста под немилосрдним небом Европе. Али у Црној Гори се није задржао дуго. Свега до пете године живота.
Већ 1913. принц Михаило одлази са Цетиња и креће пут Италије у посету краљевској кући Савоја. Ту му је била удата тетка Јелена, потпуно несвестан колико ће тај растанак са родном грудом потрајати. На пут је кренуо са мајком и двојицом млађе браће – Павлом и Емануелом.
Јелена их је прихватила у Риму остављајући на младог принца утисак неизмерне љубави и краљевске раскоши и лепоте. Стицајем несрећних околности, ту их је дочекао почетак Првог светског рата. У Италији су остали и током туробних ратних збивања. Концем 1914. године станионирали су се у Напуљу, гдје је Михаило почео школовање.
Први светски рат
Истовремено, његова родна Црна Гора преживљавала је праву ратну драму, праћену глађу и несташицом која је попримила невиђене размере. Исцрпљена Балканским ратовима, заједно са Србијом, стајала је на бранику своје части пред бруталним налетом „Дунавске монархије“. Све до почетка 1916. године црногорска војска је држала положаје против вишеструко надмоћног непријатеља. Али је у потоњој офанзиви поклекла, остављајући светао историјски траг на Мојковцу.
У тим смутним временима, и у врло сложеним околностима које су се надвиле над Цетињем, краљ Никола Петровић је емигрирао у Италију и Француску. Никад се више није вратио у отаџбину. У земљи је током окупације остао његов син, а Михаилов отац Мирко. Он је покушао да у сарадњи са окупационим властима издејствује што бољи положај за народ. Такође, његов останак је имао циљ да се, у случају германске крајње победе, издејствовују извесни бенефити за Црну Гору и саму династију.
Крхког здравља, које се погоршало почетком 1918. године, Мирко је завршио у Бечу на лечењу. Миркова прерана смрт, у марту исте године, дубоко је потресла целу породицу. Два млађа сина Павле и Емануел, по Михаиловим наводима, оца нису ни упамтили.
Међуратни период
Недуго након свршетка трагичног рата, принц Михаило се преселио у Енглеску, у Истбурн. Ту је наставио школовање исказујући симпатије за енглески метод образовања. Ту ће га 1921. године наћи вест да је умро његов деда краљ Никола. У међувремену се његова мајка преудала за једног белгијског племића, па ће се и Михаило убрзо настанити код ње у Париз.
Краљевска титула Петровића прешла је тада на Николиног средњег сина Данила. Међутим, Данило се одрекао исте у корист још малољетног принца Михаила. Тако се он, као тринаестогодишњи момак, нашао у улози краља Црне Горе у егзилу. Тада, сходно својим годинама, Михаило није разумевао све димензије сукоба династија Петровић и Карађорђевић, па у том контексту ни значење добијене титуле.
Круна му није значила
Али, како наводи у мемоарима, касније му је постало јасно да његова титула није представљала ништа и да је новоуспостављена Краљевина СХС, на челу са Карађорђевићима, имала пун унутрашњи и међународни легитимитет. На том месту, принц износи једно врло зрело и упечатљиво поимање уласка Црне Горе у нову државу. Показује истанчан осећај за широка национално-ујединитељска кретања међу Јужним Словенима:
„Доцније, кад сам темељно проучио историју Јужних Словена, разумео сам у којој мери је било праведно и неопозиво то уклапање Црне Горе у једну ширу отаџбину, након векова растављености с осталим Србима, Хрватима и Словенцима. Црна Гора, која се била одржала кроз историју као острвце независности и слободе, док су се остала браћа налазила у склопу Аустрије или Турске, није имала разлога да постоји као цјелина за себе када су се браћа ослободила туђинскога господарства. Попут Италијана и Немаца, Југословени су се 1918. године ујединили на основу начела о самоопредељењу народа. Они што су жалили за Црном Гором као засебном државом нису увиђали једну основну ствар: да Црна Гора није могла постојати као самостална држава од тренутка кад су се створили услови за једну велику националну државу народа исте крви и језика“, записао је принц Михаило додавши да је његово оредјељење увијек на страни пуног југословенског јединства.
Веза са братом, краљем Александром I ујединитељем
Потпуно прихвативши постојање нове државе и одричући се било каквих политичких и династијских претензија, Михаило је релаксирао односе са београдским двором.
Тако је 1925. године у Паризу имао прилику да први и једини пут сретне краља Александра, иначе његовог брата од тетке, и краљицу Марију. Александар је послао посебна кола по принца и пратњу високог југословенског дипломате Мирослава Спалајковића. О том разговору принц не пише детаљно, али казује за Александра да је изгледом „прави тип наше фамилије“, односно Петровића.
Да је био дубоко везан за свог рођака – краља, сведочи његов жал и револт након вести да је Александар убијен у Марсеју. Та осећања му је додатно распирио гроф Карло Сфорца, очухов зет, који му је казао да сматра како је фашистичка власт Италије умешана у овај гнусан чин.
„Кад сам једанаест година доцније видео на једној фотографији Мусолинија, како му леш виси обешен стопалима за метални кров, с главом надоле, имао сам осећање дубоког задовољства. Марсељски злочин, и нож у леђа Француској 10. јуна 1940, били су најзад освећени“, сећао се принц.
Одбијање фашистичке круне
Дваа пута је одбио круну, а одабрао страдање. Први пут су му, током припрема за рат, Мусолонијеви изасланици понудили да буде владар уједињене Кнежевине Албаније и Црне Горе. То је принц Михаило категорички одбио.
По избијању рата принца, и његову супругу Женевјев, хапси Гестапо и одводи у концентрациони логор Бад Хомбург у близини Хамбурга, међутим, и тамо га проналази изасланик италијанске краљевске породице Савоја и краљице Јелене, принчеве рођене тетке, тражећи од њега да крене на Цетиње и преузме краљевски престо јер је Црна Гора требало да прогласи независност.
Међутим, принц Михаило одбија и ову понуду. Мусолинијев шеф дипломатије гроф Гаелаца Ћана молио Михаила Петровића да се прихвати круне окупиране Црне Горе.
Овај то са крајњом резигнацијом одбија и наводи да се заклео на верност своме краљу Александру Карађорђевићу, те да „ни за шта на свету не би одступио од своје чврсте решености да остане не линији пуне верности својој отаџбини Југославији“.
Принц овим речима одбија понуду фашиста и свесно, поред лагодног владарског живота на двору, бира да остане у страхотама нацистичког логора. Године 1943. ослобођен је из заточеништва. Међутим Њемци су га убрзо поново ухапсили и држали затвореног све до априла 1945.
Вечна емиграција
Како је злослутно ратно доба провео на правој страни, нове југословенске власти нису имале много тога да му замере. Па је, сходно томе, донео одлуку да се пресели у комунистичку Југославију 1948. године. Ту је добио намјештење у Министарству спољних послова.
Међутим, разумевајући природу Брозовог режима, Михаило након годину дана напушта земљу и трајно се враћа у Париз. У том периоду долази и до развода са женом, са којом је имао сина Николу. По свему судећи, до краја живота је са њима остао у лошим односима. Он се до те мере удаљио од сина и бивше жене да својим познаницима није ни говорио да има наследника.
Принчев живот у Паризу, није довољно истражен и познат. Живио је прилично повучено, али достојанствено, без рекламирања свог племенитог поријекла. Кретао се у српским емигрантским круговима и био је чест гост кафане „Монтенегро“ у Паризу, коју је држао један од његових пријатеља – Миња Перишић.
Познанство са митрополитом Амфилохијем
На том месту је 1974. године упознао и тада младог монаха, а касније митрополита црногорско-приморског Амфилохија Радовића. Амфилохије описује разговор са принцом посебно наглашавајући његове приче о краљу Николи и краљици Милени. Он наводи да су Михаилу остале дубоко урезане у сећању Миленине речи у емиграцији, када је на њега малолетног прешла дедова круна:
„Слушај дијете (…) не заноси се да си ти некакав краљ. Запамти једном за свагда: Наше је прошло!“ Заиста он се тако и понашао и одиграо велику улогу у зацјељивању рана тог злосрећно разријешеног сукоба између Карађорђевића и Петровића.
Иначе, митрополит је био велики поштовалац лика и дела принца Михаила. На његово инсистирање прештампани су принчеви мемоари, 2001. године у издању Светигоре.
Смрт у Паризу
Преминуо је 24. марта 1986. године у Паризу. Сахрањен је на једном српском гробљу у близини Орлија у Француској.
Приликом преноса и сахране земних остатака краља Николе и краљице Милене на Цетињу 1989. године било је планирано да се заједно с њима пренесу на Цетиње и земни остаци кнеза Михаила. Али према француским прописима због кратког протока времена од упокојења то је одложено за мај 1990. године.
Том приликом на Дворском гробљу пред Цетињским манастиром направљена је гробница принца Михаила, поред гробница принцеза Вјере и Ксеније.
Иако је митрополит црногорско-приморски Амфилохије, који је као јеромонах приликом боравка у Паризу био у друштву принца Михаила, више пута покретао иницијативу да државна власт испуни писмено преузету обавезу, на њихову срамоту, то до данас није остварено. Принчева напаћена душа наћи ће свој смирај када се испуни његов аманет да буде сахрањен у отаџбини међу својим славним прецима Петровићима Његошима.
