У јануару 1961. године, први премијер независног Конга, Патрис Лумумба, брутално је убијен по наређењу Запада, јер се сматрало да представља претњу систему који је Запад настојао да одржи.
Тачно 200 дана прошло је између 30. јуна 1960. године, када је Лумумба одржао своје култно обраћање поводом независности, и 17. јануара 1961, када је изговорио своје последње речи. За то кратко време, Лумумба је постао један од најпознатијих људи на свету: херој за Африку, а негативна фигура за Запад. Био је сјајна звезда конгоанског народа – управо онаква какву су желели да угасе.
Конго под белгијском влашћу
До 1900. године, чак 90% афричког континента било је под европском контролом. Од тог простора, чак 11% припадало је краљу Леополду II од Белгије. Слободна Држава Конго била је његово лично власништво – и врло профитабилно.
Изум пнеуматске гуме изазвао је нагли пораст потражње за природном гумом, а Конго је био један од главних извора. Како би се испуниле квоте, Леополдови чиновници уводе обавезу да домородачко становништво плаћа порез у килограмима гуме.
Уколико се норма не испуни, уследиле би сурове репресалије: долазила би приватна краљева војска, Force Publique, палили би колибе и насумично убијали људе. Као доказ да су меци исправно искоришћени, војници би жртвама одсецали шаке десне руке и сакупљали их у корпе.
Ужаси од Букавуа до Боме
Овај ужас се дешавао свуда – од Букавуа до Боме – свакодневно, недељно, месечно. Мучења, убиства, батине, силовања, глад – слободна држава Конго, постала је пакао на Земљи. Истина је да су све европске колоније биле управљане гвозденом руком, али барем се одржавао привид легалности. У Леополдовом Конгу није било ни закона ни суда.
Вест о зверствима из срца Африке убрзо је стигла до остатка света. Докази о нечовечности изазвали су међународну осуду и покренута је кампања за окончање Леополдове геноцидне владавине. Краљ је 1908. године невољно препустио Конго белгијској држави – чиме је настала колонија „Белгијски Конго.“
Ситуација се делимично побољшала – масовна убиства су смањена, а квоте за гуме укинуте. Први светски рат и економски процват двадесетих година донели су просперитет колонији. Управо 1925. године у Конгу се родио човек чије ће име остати заувек уписано у историју своје земље, афричког континента и света.
Лумумбини рани дани
Детињство и младост Патриса Лумумбе нису се битно разликовали од живота његових вршњака – са једним изузетком: имао је невероватну жељу за учењем. Сматрао је да је добро образовање кључ за успешну каријеру.
Са 20 година добија посао службеника у једној државној канцеларији. Како би унапредио своје знање француског, похађао је вечерње курсеве и постао страствени читалац свега што му је долазило под руку – од речника Ларус до старих новина.
Лумумба је желео да постане део растуће црначке средње класе у Конгу. Године 1947. уписује деветомесечни курс на државној поштанској школи у Леополдвилу, тадашњој престоници колоније.
Завршава га као најбољи у генерацији, што му обезбеђује место службеника у пошти у Стенливилу. Временом постаје један од “évolué” – “еволуираних” црнаца, како је француска администрација називала образовану афричку елиту.
Положај „еволуираних“ – пример колонијалне хијерархије
Термин „évolué“ био је резервисан за домороце који су, у настојању да опонашају европске досељенике, постајали симболи колонијалног система. Теоријски, та ознака им је давала исти правни статус као и Европљанима – али у пракси, они су и даље били грађани другог реда, најчешће неписмени.
Белгијанци су се дуго противили високом образовању за Конгоанце, наглашавајући занатску обуку уместо тога. Домороци су могли постати столари, али не и архитекте; медицински помоћници, али не и лекари; лабораторијски техничари, али не и научници; писари, али не и адвокати. Из истих разлога, Белгија је Конгоанце држала у политичком незнању, ослањајући се на принцип: „pas d’élites, pas de problèmes“ (нема елита, нема проблема).
Изненађујуће, ова ситуација је одговарала већини „еволуираних“. Чак и средином 1950-их, међу њима није било говора о независности. Лумумба је такође био присталица постепеног колонијалног развоја и често је хвалио Белгијанце. По њему, све мане система биле су резултат лоше примене, а не самог концепта. Такав став донео му је наклоност колонијалних власти.
Почеци политичког успона и први сукоб са системом
1954. године, Лумумба добија аудијенцију код белгијског министра за колоније, а 1955. и код краља Бодуена приликом његове посете Конгу. Следеће године бива одабран као члан делегације „еволуираних“ која је обишла Белгију на трошак државе. Изгледало је да све иде по плану – до јула 1956., када је ухапшен због проневере. Осудили су га на две године затвора, али му је после 14 месеци краљ дао помиловање. Потом се преселио у Леополдвил и почео активно да се бави политиком.
У октобру 1958., Лумумба је са групом истомишљеника основао политичку партију „Конгоански национални покрет“ (Mouvement National Congolais – MNC). Партија је заступала реформски приступ и залагала се за „независност у разумном року“.
Преокрет у Акри – од умереног до револуционара
Преокрет у Лумумбином размишљању настаје у децембру 1958. године, на Пан-афричкој конференцији у Акри. Тамо је упознао политичаре, дипломате, синдикалце, интелектуалце и револуционаре из других афричких земаља. Конференција му је први пут приближила пан-африканизам – идеју да су сви Африканци део заједничке борбе.
Лумумба је тада схватио да политика у Конгу нема везе са стварном борбом за слободу. Изгубио је наду у „кооперативно решење будућности Конга“. Од тог тренутка, његов мото постаје:
„Доле колонијализам! Доле белгијско-конгоанска заједница! Живела непосредна независност!“
Масовна подршка и други затвор
Током 1959. године, Лумумба путује широм Конга, држи зборове у градовима и селима, пропагира независност и подстиче народ да се прикључи MNC-u. Његова енергија и посвећеност убрзо су уродиле плодом – људи почињу да верују да је независност могућа.
Крајем 1959, поново је ухапшен, овога пута због „изазивања грађанских немира“. Док је био у затвору, белгијске власти попуштају пред захтевима конгоанских активиста и сазивају округли сто у Бриселу, где ће се расправљати о условима независности. Лумумбина затворска казна само је повећала његову популарност.
Када је конференција почела у јануару 1960, делегати из Конга износе ултиматум: Лумумба мора бити ослобођен да би могао да учествује. Белгијанци попуштају.
Избори, независност и изненађујући говор
Датум проглашења независности одређен је за 30. јун 1960, а претходно су у мају одржани општи избори – које је MNC добио. Лумумба постаје премијер, а Жозеф Касавубу председник Конга.
Према протоколу, тог историјског дана говоре су требали да одрже само краљ Бодуен и председник Касавубу. Краљ је изнео класичан колонијални наратив с дозом очинске бриге. Касавубу је поновио позив на јединство.
И онда, на запрепашћење свих, Лумумба излази за говорницу.
Сада је свему томе крај!“ – Речи које су промениле историју
„Мушкарци и жене Конга – поздрављам вас… Наше ране су још увек превише свеже и болне да би се могле избрисати из нашег сећања. Ми смо познавали робовски рад, за наднице које нам нису омогућавале да се хранимо, облачимо, смештамо достојно, нити да своју децу васпитавамо као људе. Ми смо подносили презир, увреде и батине, јутром, у подне и увече – само зато што смо црнци.
Наше земље су нам отимали у име наводно законских аката који су признавали само право јачег. Знали смо да закон никада није био исти за белце и црнце: снисходљив према једнима, окрутан и нечовечан према другима. Али вам данас кажемо гласно: од сада је свему томе крај!“
Публика је остала без даха
Африканци су били одушевљени, Европљани шокирани. Лумумба је наставио, прогласивши да независност Конга означава „одлучан корак ка ослобођењу читавог афричког континента!“
Аплауз се претворио у најгласније овације које је Конго икада чуо. Говор је одмах објављен у медијима широм света. Док су га Азија и Африка дочекивале са ентузијазмом, Европа и Америка су га виделе као озбиљну претњу.
Од тог тренутка, Лумумба је био прва мета белгијске власти. Белгија, као бивши колонијални господар, и САД, као главни играч у Хладном рату, били су спремни да сарађују са умереним Касавубуом, који није дирао кључну тему – економију. Насупрот томе, радикални Лумумба морао је бити елиминисан.
Зашто је био опасан? – Конго као ризница Запада
Конго је био стратешки важан због својих богатих налазишта: бакар, калај, кобалт, цинк, кадмијум, гванијум, манган, сребро и злато. А имао је и оно што је САД-у највише требало – радијум и уранијум.
То благо је морало бити заштићено од „опасних људи попут Лумумбе“.
Нереди у земљи након независности
Дана 5. јула 1960. године, конгоанска војска је подигла побуну – тражили су унапређења у чиновима и веће плате, али су добили одговор да ће „после независности бити исто као пре“. Уследили су нереди: прво су нападнути бели официри, а затим сви белци. За само неколико дана, побуна и насиље проширили су се целом земљом. Белци су масовно почели да беже из Конга.
Да би их заштитила, Белгија је послала трупе у минералима богату покрајину Катангу, где су их дочекали са одушевљењем, предвођени локалним лидером Мојзом Чомбеом – дугогодишњим противником Лумумбе. Убрзо затим, Чомбе проглашава независност Катанге. Истински разлог за сецесију била је тајна подршка белгијског рударског гиганта Union Minière, који је обећао пуну логистичку подршку у замену за права на минерале – уз још дискретнију подршку америчке ЦИА-е.
Са чиме се све суочио премијер Лумумба?
Тако се премијер Лумумба суочио истовремено са војном побуном, економском кризом, одливом стручњака, грађанским немирима и отцепљењем покрајине. Затражио је помоћ од Уједињених нација, тражећи слање трупа како би се очувао мир.
Генерални секретар УН Даг Хамаршелд је пристао, али под условом да се мировњаци не користе за угушивање побуне у Катанги. Ипак, присуство „плавих шлемова“ изазвало је оптужбе да УН крше суверенитет Конга.
Како УН нису биле од велике користи, Лумумба одлази у САД, али га администрација председника Ајзенхауера одбија. ЦИА га је већ означила као „комунистичку претњу“, те није добио ни званичан пријем, ни војну помоћ коју је тражио.
Једина преостала опција била је обраћање СССР-у, који му је одговорио позитивно. Совјетска помоћ је била ограничена, али је и само њено постојање дубоко забринуло САД и Белгију.
Западни план: Уклањање Лумумбе
До средине августа 1960, и у Конгу и на Западу створено је уверење да је Лумумба „нестабилан, неурачунљив и опасан“. План за његово уклањање почиње да се обликује. Чини се да су сви желели његов пад – укључујући и УН, које нису имале примедби.
Дана 5. септембра, председник Касавубу објављује смену Лумумбе.
У одговору, Лумумба проглашава смену Касавубуа. Парламент не признаје ни једну ни другу одлуку и позива на мирно решење. На крају, начелник штаба конгоанске војске, пуковник Жозеф Дезире Мобуту, изводи државни удар, смењује обојицу и формира прелазну владу.
Касније је откривено да је Мобуту (финансиран од стране ЦИА-е) стао на страну Касавубуа против Лумумбе. Бивши премијер стављен је у кућни притвор под надзором УН.
Бекство и потера
27. новембра, Лумумба бежи из кућног притвора. Одмах је покренута масовна потрага – укључујући хеликоптере и мобилне јединице. Кључну помоћ пружа шеф ЦИА-е у Конгу, Лери Девлин, који Мобутуу обезбеђује детаљне мапе и идентификује важне тачке на рутама којима би Лумумба могао побећи, укључујући речне прелазе.
1. децембра, ухваћен је од стране патроле војске док је покушавао да пређе реку Санкуру код места Лоди. Очевици су били гански војници УН и британски официри, којима се Лумумба обратио за помоћ.
Оно што није знао јесте да је шеф мисије УН у Конгу, Рајешвар Дајал, издао строга упутства „плавим шлемовима“: УН неће више бити оптуживана за мешање, те неће помагати ни Лумумби, ни његовим гонитељима.
Тако су војници УН мирно посматрали како Лумумбини отмичари туку и ударају пушком. Потом је пребачен на оближњи аеродром и транспортован у главни град.
Пребијања, мучење и последњи дан
Током наредних недеља, Лумумба и његови сарадници Морис Мполо и Жозеф Окито пребацивани су из једног затвора у други. Дана 17. јануара 1961. пребачени су у главни град Катанге – Елизабетвил.
Истог дана, катангеска влада на челу са Чомбеом састала се и донела одлуку да се Лумумба „реши одмах“. Задатак је поверен белгијским полицајцима у служби Катанге – комесару Франсу Вершеуру и официру Жулијену Гату. Око 20:30, Лумумба, Мполо и Окито угурани су у аутомобил и одвезени у правцу Гадотвила. Пратило их је неколико возила са министрима и војницима.
Колона се зауставила код унапред припремљене локације близу села Мвадингуша, где су већ била ископана три гроба. Док су Вершеур и Гат постројавали војнике, Чомбе и његови министри стојали су у близини. Сваки заробљеник је посебно постављен испред свог гроба, а Гат је дао наређење стрељачком воду рекавши: „Лумумба је последњи“. Последње речи хероја Патриса Лумумбе речи биле су: „Вама немам шта да кажем.“
Телима је брзо набачена земља, и сви су пожурили да се удаље. У свом дневнику Вершеур је записао: „9.43 – Л. мртав.“
Покушај прикривања злочина
Катангеска влада желела је да убиство остане тајна. Али већ сутрадан, гробнице су откривене и почеле су да круже гласине. Министар унутрашњих послова Катанге, Мунонго, наређује белгијском полицајцу Жерару Соету да ископа и уништи тела.
Остаци су ископани, раскомадани и растворени у киселини. Соете је извукао један Лумумбин зуб као „сувенир“. (Соете је ово признао крајем 20. века. После његове смрти, зуб је конфискован од стране белгијске владе и враћен у Африку.)
Вест о Лумумбиној смрти објављена је тек 13. фебруара, након кампање дезинформација да је наводно побегао из затвора. У многим земљама то је изазвало протесте и демонстрације. У самом Конгу, Лумумба је као херој признат тек годинама након убиства.
Ко је убио Патриса Лумумбу?
Много је било оних који су желели његову смрт: од америчког председника Ајзенхауера и краља Бодуена, до шефа ЦИА-е Алена Далеса и Жозефа Мобутуа. Од самог почетка, Белгија је радила на подривању Лумумбине власти, а САД су је брзо подржале.
УН су игнорисале могућност атентата и нису учиниле ништа да заштите премијера Лумумбу. Белгијанци, уз суптилну америчку подршку, подстицали су Конгоанце да га ухапсе. Са благословом Запада, Касавубу и Мобуту шаљу Лумумбу у Катангу – једино место у Конгу где је био 100% осуђен на смрт.
Симбол отпора у доба неоколонијализма
Током 1960. године, 16 афричких држава стекло је независност. Највећа и потенцијално најбогатија међу њима био је Конго, али Запад није желео да се одрекне тог богатства. Уместо директне колонијалне власти, успостављен је систем индиректне контроле – нови лидери морали су само да поштују „нови поредак“.
Патрис Лумумба је стао на пут том неоколонијалном плану: његов народ је могао добити праву деколонизацију, али не и крупни капитал и слободу у правом смислу те речи. Зато је морао бити заустављен.
