Пренос светих моштију Светог Владике Николаја у Србију може се само упоредити са преносом моштију Светог Саве из Трнова у Милешеву.
Савремене српске генерације доживеле су посебну Божју милост да их у исто време походе два највећа Србина – Свети Сава, зидањем храма на Врачару, и владика Николај повратком из Америке.
Долазак моштију у Србију
У пролеће 1991. године надлежне власти у Србији дале су сагласност за пренос “посмртних остатака”.
Коначно, 3. маја 1991. године, ЈАТ-ов авион са ковчегом моштију владике Николаја слетео је на београдски аеродром.
Дочекали су га највиши представници Српске цркве на челу са српским патријархом Павлом и мноштвом народа. Са аеродрома, у свечаној поворци, тело је пренесено у храм Светог Саве на Врачару.
У спомен-храму мошти су боравиле до 5. маја, а потом пренесене у манастир Жичу – седиште његове епархије.
Из Жиче пренете су у владичино родно место Лелић 12. маја 1991. године, а положене у његову задужбину, која је убрзо претворена у манастир.
На светој литургији коју је у Лелићу служио патријарх Павле са свим архијерејима Српске цркве, многобројним свештенством и монаштвом, окупило се преко 30.000 људи, били су присутни многобројни представници политичког, јавног и културног живота.
Одржана је тим поводом пригодна духовна академија на којој су говорили Матија Бећковић, Никола Милошевић, владика Амфилохије Радовић, тада јеромонах Атанасије Јевтић, Вук Драшковић, Милан Комненић, Данко Поповић и други.
Лелић – ново српско светилиште
Доласком владичиних моштију, Лелић постаје ново српско светилиште. Хиљаде и хиљаде поклоника почињу долазити у Лелић да се поклоне и целивају свете мошти. Народ му се моли као светитељу.
Многи код његовог кивота налазе помоћи и исцељења физичким и духовним болестима. Уочи Никољдана, 18. децембра 2002. године, кивот са моштима привремено је пренет у манастир Жичу, и ту остао до 9. јануара.
За тих двадесетак дана, даноноћно је долазио народ Жичке епархије да се поклони и целива свете мошти.
Канонизација
Свети архијерејски сабор једнодушном одлуком свих архијереја, 19. маја 2003. године, донео је одлуку да се свети владика Николај упише у календар светих и да се празнује 18. марта (дан упокојења) и 3. маја (пренос моштију).
Овим је потврђено оно што српски народ деценијама осећа, изражава, слави и поштује. Одлука је с радошћу примљена у целој цркви. На дан када је одлука донета, дуго су звонила сва звона са свих храмова истовремено, и у Жичкој и у Шабачко-ваљевској епархији и широм Српске цркве.
Свечани литургијски и богослужбени чин канонизације обављен је у храму Светог Саве на Врачару 24. маја.
Литургију је служио патријарх Павле са свим архијерејима Српске цркве и многобројним свештеницима и ђаконима. Било је присутно неколико хиљада верника и поштовалаца владике Николаја из целе Србије.
Тога дана пренете су у храм свете мошти владичине из Лелића. Целога дана прилазио је народ у дугим редовима, стрпљиво чекајући да се поклони и целива свете мошти. Свечаност је пропраћена великом медијском пажњом.
Последњи дани Светог Владике Николаја
Своје последње дане владика Николај је провео у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији.
Упокојио се мирно у Господу, рано у недељу, на покладе, 18. марта 1956. године. Смрт га је затекла на молитви. Из руског манастира пренет је у српски манастир Светог Саве у Либертвилу и сахрањен уз велике почасти у српском народном гробљу поред манастира.
На вест о Владикиној смрти зајецала су звона са торњева свих српских цркава широм света. Нарочито у његовој “Домаји”. Туга је обавила српске манастире, монахе и монахиње, свештенство и народ, нарочито његове верне богомољце.
Туга, али истовремено и радост. Сви су знали и душом осећали да је Србија добила још једног молитвеника пред престолом Господњим. Народ му се одмах почео молити као светитељу.
