У мојих, више од 25 година свештеничког стажа, присуствовао сам смрти или сахрани више од 300 људи. Укључујем ту и смрт мог оца. Овде ћу изнети лекције, добре и лоше, које сам из тога извукао.
Пре свега, тата је имао доживотни страх од смрти. Није желео да прича о томе, није хтео да размишља о животном осигурању или тестаменту или било чему сличном. Веома је тешко подносио када су породица или пријатељи умирали. Друго, тата је био побожни православни хришћанин. Певао је у хору сваке недеље све до неколико недеља пре смрти. Увек је био у цркви. Знао је многе стихове из Светог писма. Странице његове Библије и молитвеника биле су излизане од употребе. Тата је волео да иде у цркву. Палио је свећу пред нашим иконама код куће сваког јутра, без престанка.
Али зато није био ревносан у одласку код лекара колико је требало да буде. Преживео је рак простате у својим 60-им годинама. Међутим, никада није ишао на колоноскопију све до своје 76. године, што му се вратило као рак дебелог црева 4. стадијума. Дакле, прва лекција од мог тате – ако имате више од 50 година, урадите колоноскопију. Нико не би требало да умре од рака дебелог црева.
Тата је живео око 30 месеци са раком дебелог црева, што је око 12 месеци дуже него што су му дали. Дефинитивно је био борац. И већину тог времена је заправо било добро, он је и даље живео и претпостављао да ће победити рак.
У мају 2014. тата је био у болници и ствари су почеле да се погоршавају, што се његовог здравља тиче. Брат ми је јавио да треба да дођем кући јер му се ближи крај и ако желим да видим тату док је још свестан, ово је време да дођем. Рекао сам тати да долазим, а он се наљутио на мене. „Сви доктори греше“, рекао је, „бићу добро“. Упркос његовим приговорима, одлетео сам кући у среду али је тата био већ изашао из болнице док сам ја још увек био на путу, тако да сам га видео код наше куће. Следећег дана је било Вазнесење и питао сам тату да ли жели да иде у цркву. Рекао је да жели да иде у своју, већ у другу цркву у истом крају зато што није желео да његови пријатељи сазнају колико је болестан. Отишли смо у цркву. Видео ме је последњи пут да служим Литургију и успео сам да га причестим.
Те ноћи ме питао да ли можемо да разговарамо. Рекао је: „Сине, мислим да ћу умрети, и бојим се да умрем. Хоћеш ли ми помоћи да се не плашим“? Одговорио сам му: „Тата, разговараћу с тобом, колико будем могао као свештеник, а не као твој син“. Пошто се сложио, питао сам га: „Тата, да ли верујеш у Бога?“ Рекао је: „Да, верујем у Бога“. Питао сам га: „Шта верујеш о Богу?“ А он је одговорио: „Нисам сигуран“. Ово је била друга лекција коју сам научио. Овде је био мој тата, који је сваке недеље ишао у цркву, који је певао у хору, који је радио све што се надамо да ће наши парохијани да раде, који има једног сина који је свештеник, а другог који је председник парохијског савета своје парохије, и сада, на крају свог живота био је не само уплашен, већ и збуњен у шта је заправо веровао. Ово је за мене као свештеника био тренутак када се „пали лампица“. Морамо да урадимо много бољи посао у подучавању људи и о животу и смрти. С друге стране, из несвештеничке перспективе, и људи би требало да буду бољи ученици, да се заинтересују и постављају питања, те да уложе више времена и траже одговоре.
Дуги низ година био сам директор нашег летњег кампа Метрополис, а једна од мојих обавеза била је писање наставног плана и програма. Рекао сам му: „Тата, имаш среће, наша тема овогодишњег летњег кампа је Вера, и оно у шта верујемо, а ја сам радио на томе док сам се возио авионом. Тако да сам избацио наставни план и програм и прошли смо кроз Веру и у шта верујемо, зашто умиремо, куда идемо после смрти, шта се дешава са нашом душом… Када смо завршили, рекао је: „Сада разумем смрт, али како да се припремим?“ Питао сам га: „Јеси ли икада ишао на исповест“ и објаснио шта је исповест. Рекао је да никада није био. Предложио сам да позовемо свештеника да дође да чује његову исповест. Погледао ме и рекао: „Ти си свештеник, рекао си да ниси мој син вечерас. Чућеш онда моју исповест“.
Било ми је незгодно, али сам обукао епитрахиљ и сео поред њега, са десне стране, као и код других исповести које чујем. Не сећам се ничега од онога што је рекао, јер се никада не сећам ничега што сам чуо на исповести. Све чега се сећам је када смо завршили, рекао ми је „Оче (увек ме је звао именом, али у складу са темом вечери, звао ме је „Оче“, нешто што је ретко радио), хајде на твоја колена овде поред мене, и моли се да умрем. Јер ако сада умрем, спреман сам”. Затим је додао: „Ставросе, хвала ти што си учинио да се не плашим смрти. Волео бих да сам имао овај разговор с тобом пре тридесет година, јер не бих провео своје старије године у страху од смрти. Сине, био сам тако тужан када си отишао у свештенство, а ниси често долазио кући. Али ово чини све вредним. Твој (млађи) брат је био као мој прворођени син, помагао је и бринуо о мени целог живота, а ти сине, дошао си да се побринеш о мени у смрти”. Био је то најбољи разговор који сам икада имао са својим татом. Питао сам га хоће ли да ја служим на његовој сахрани, или да седим на клупи са мамом и млађим братом. Рекао је: „Нисам те дао у цркву да би седео на клупама и гледао како ме неко други сахрањује. Ти ћеш то да урадиш, постарај се да изгледа добро и молим те, не плачи када то радиш. Буди свештеник на мојој сахрани”.
Завршили смо разговор. Охрабрио сам га да позове своје пријатеље и пусти их да дођу у кућу да се поздраве. Рекао сам му да су га ти људи волели цео живот и да би требало да се тако и да се опросте. Коначно је одлучио да каже свим пријатељима. Потписао је и ДНР и папире за хоспис, како би могао да умре код куће, што је и учинио.
Трећа лекција коју сам научио из очеве смрти, била је да је он нашао свој спас у начину на који је умро. Шта хоћу да кажем под тим? Пре две хиљаде година, да је неко ишао на Голготу, видео би Исуса, младића који је живео Свој живот чинећи добра дела – чинећи чуда, поучавајући, дружећи се са потлаченим – како је убијен на најгнуснији начин. Неко би се могао запитати „шта је поента овога?“ Две хиљаде година касније, знамо да је оно што се догодило на Голготи отворило врата раја за милијарде људи који верују у Исуса Христа као Сина Божијег и кроз Његову жртву су пронашли сврху, смисао и коначно спасење. За мог тату, док је седео тамо у трениркама са катетером и у очигледној нелагоди, питао сам се зашто рак, зашто овако? А одговор је сада, ретроспективно, био да је тата у својој патњи пронашао СВОЈ спас.
Замолио сам брата и маму да ми дају мало приватности са татом, што су и учинили. Рекао сам му да га волим и захвалио му се што је мој тата, молио сам се за њега, певали смо химну Светог Николе, његовог заштитника. И последње што сам урадио је да сам клекнуо на колена, попут ликова из Старог завета — Исака, Јакова, Јосифа, Исуса Навина и многих других — и замолио оца да стави руку на моју главу и да ми да његов благослов. Његове речи биле су: „на ехис тин ефхи моу“, грчки израз који значи „имаш мој благослов“. Пољубио сам му руку, устао и тихо изашао, а ушао је мој брат и сео крај оца. И тата и ја смо плакали током овог разговора, али смо се обоје осећали спокојно када смо завршили. Четврта лекција — реците шта желите, опростите се, реците збогом…
После поздрава, вратио сам се на Флориду у Лос Анђелес, где сам живео и радио. Тата је поживео нешто више од 16 дана након нашег растанка у току којих смо имали још неколико занимљивих разговора. Рекао ми је да је имао два значајна сна. У једном сну трчао је кроз луку Ханија, град на Криту у коме је одрастао. Људи су га викали да иде да ухвати свој чамац, да одлази. Рекао ми је да мисли да је сан био чудан, јер никада није имао чамац. Одговорио сам му да сам и сам сањао да он излази из овог живота и да Бог долази по њега, као чамац који испловљава из луке на Криту, да тата треба да трчи до чамца и да се попне на њега. У другом сну ми је рекао да стоји испред Царских врата олтара у парохији коју је похађао, а да је наша мама стајала мало даље од њега и да га неко позива да прође кроз Царске двери, а он се нећкао тврдећи да кроз њих пролази само свештенство. Рекао сам му да Краљевске двери представљају врата раја, да мама неће још умрети и да треба да је слуша и прође кроз њих. Какве је невероватне снове имао мој тата! Никад не сањам такве снове.
Моји последњи разговори са татом уопште нису били дугачки. Прогунђао би неколико речи, не рекавши много. Међутим, већ сам имао свој опроштајни разговор са њим, тако да ми ови разговори нису били толико важни. На Дан очева 2014., послао сам мами поруку за време Литургије (ретко то радим, неприкладно је писати у цркви, али сам тог дана направио изузетак) и питао је да ли жели да поново дођем кући, с обзиром да тата није још преминуо. Међутим, она ми рече да је тата гледао службу на лајвстриму и да је рекао да не жели да умре на Дан очева, јер, није хтео да нам поквари дан. Изговорио је Символ вере са мном те недеље. После тога више није проговорио ни реч. Његове последње речи биле су : „Очекујем васкрсење мртвих и живот будућег века. Амин.” (Службени превод Никејске вере, грчка православна архиепископија Америке, како се налази у књизи Божанске Литургије, стр. 47)
Након што је изговорио Символ вере, тата је затворио очи и упокојио се. Преминуо је нешто после 1:00 по пацифичком времену (4:00 када сам био на Флориди) у понедељак, 16. јуна 2014. Заиста, преживео је Дан очева.
Летећи авионом на његову сахрану, плакао сам целим путем. Неколико пута пролазио кроз целу сахрану у својој глави и сваки пут плакао. Али када сам, неколико дана касније, радио праву сахрану свог оца, нисам плакао. Његова жеља на дан сахране будем у улози свештеника, а не његовог сина, је испуњена. Нешто заиста лепо се дешава када као свештеник закорачим пред олтар у одежди. Осећам се (већину времена) срећно, мирно, задовољно. И то сам сигурно осетио на татиној сахрани. Одвојио сам тренутак да будем син — рекао сам осталим свештеницима који су били тамо да ћу у време када певамо „Вечнаја памјат“ отићи и стати у први ред са својом породицом, и то је било током хвалоспева да сам пролио неколико суза.
Једна ствар коју сам замолио тату приликом последње посете је да ме, с времена на време, посети у сновима, да знам да је добро. Отприлике једном годишње сањам исти сан о њему. Сањам да сам у Грчкој православној цркви Светог Антонија у Пасадени, татиној парохији, и да сам у олтару где се облачим да одслужим Литургију. Тата долази шепајући уз десни пролаз, журим да га поздравим. Кажем „Тата, шта радиш овде, изгледаш ужасно.“ А он одговара „Рекао си ми да те посетим с времена на време да ти кажем да сам добро“. „Не изгледаш добро“, одговарам му. А он ће: „Веома сам срећан где сам. Бог ми је рекао да када те посетим, морам да имам своје старо, уморно тело, како не би хтео да останем овде с тобом. Дакле, желим да се вратим, јер сам веома срећан тамо где сам.” Када се пробудим из овог сна, отприлике једном годишње, увек сам и ја срећан зато што је он срећан.
Боже, Именом Твојим спаси ме, и силом Твојом суди ми. Боже, услиши молитву моју, послушај речи уста мојих. Јер туђинци устадоше на ме, и силници затражише душу моју, и не поставише Бога пред собом. Јер, гле, Бог ми помаже, и Господ је заступник души мојој. Узврати зла непријатељима мојим, истином Твојом истреби их. Добровољно ћу принети жртву Теби, исповедаћу Име Твоје, Господе, јер је добро. Јер си ме избавио од сваке невоље; и на непријатеље моје (смело) погледа око моје. (Псалам 53)
Вечнаја памјат, тата!
о. Ставрос Акротиријанакис
