Супротно од увреженог мишљења – врхови се не освајају. Планина се никако не може освојити, већ она само може допустити дружење и, уколико жели, може узвратити љубав и поштовање.
У хималајском планинском систему налази се више од 100 врхова са висином већом од 7.200 метара. Највиши међу њима – Монт Еверест је највиша тачка на планети са 8.848 метара. Ћудљиви врх који је стотинама година ковао мистерије и привлачио људе са свих страна света, налази се на граници Тибета и Непала.
Стрпљиво је чекао овај врх да буде откривен и проглашен највишим на свету, пошто се Кангченјунга дуго сматрала највишом планином.
Британци су 1808. године кренули у мисију премеравања Индије и највиших светских планина
Непал и Тибет су били поприлично затворени за странце, па су Британци морали да прорачуне изводе издалека – из Тераја, регије јужно од Непала, где су временске прилике биле немилосрдне.
Главни британски геодетски надзорник Индије, Ендру Воа, 1847. године приметио је виши врх од Кангченјунге, на око 230 километара удаљености.
После силних мука, проблема, прорачуна и верификација, Монт Еверест је проглашен највишим врхом тек 1856. године, али је тада био познат као „Врх XV“.
„Света мајка“
Имену, какво је сада најпопуларније у свету, кумовао је управо Воа, који је име предложио по свом претходнику, Џорџу Евересту.
Постојало је много локалних назива, од којих можда најпознатији Чомолунгма (на Тибетанском „Света мајка“), али је Воа предложио да врх понесе име по његовом претходнику на месту главног британског геодетског надзорника Индије – Џорџу Евересту.
Након бројних неупешних покушаја, 29. маја 1953. године, у 11:30 по локалном времену, Едмунд Хилари и шерпас Тензинг Норгај постали су први људи који су се попели на кров света.
Први Србин на врху света
У мају 2000. године, први Србин је закорачио на врх Евереста – Драган Јаћимовић, који је потом, седам година касније, предводио најуспешнију експедицију са ових простора, када се на врх попело седморо планинара.
Иако је успон далеко лакши него те 1953. године (што због опреме, искуства и напретка људског рода); иако број успешних пењања расте из године у годину; иако је теже „освојити“ неке ниже врхове (К2); Еверест је и даље веома изазован и опасан подухват. На то подсећају тела планинара који су заувек остали на планини.
Осим беспрекорне физичке форме, уз менталну снагу и (озбиљне) финансије, опет све зависи од временских услова и планине.
Шта је потребно за успон на Еверест?
Највећи број покушаја успона је од марта до маја, пре летње сезоне монсуна.
Због ниских температура се мора користити најбоља опрема, како не би дошло до промрзлина. Висинска болест је спречила многе планинаре да дођу до врха, а на највишим тачкама је смањена концентрација кисеоника, због чега већина планинара носи боце са кисеоником.
Место у експедицији кошта од 40.000 долара, па навише, а у цену улази и дозвола за пењање.
Иако је најбољи период за успон у другој половини маја, припреме за Еверест крећу много раније.
Неопходан је период аклиматизације, а у зависности којом рутом се иде, читав подухват траје 50-60 дана
Уколико се иде из Непала, од доласка у Катманду се лети до Лукле, а потом се иде у базни камп, где се планинари привикавају на климу и спремају за успон.
Завршни успон траје око шест дана, у зависности од временских прилика.
Еверест је, у сиромашном Непалу, одавно постао уносан бизнис и вишемилионска индустрија, а последњих година постао је ствар престижа за не претерано искусне авантуристе дубоког џепа.
Уколико пожелите да освајате Еверест, уколико желите да се попнете јер сте у могућности, а немате љубав према природи и пењању, добро размислите када видите да су 332 особе изгубиле живот покушавајући да се домогну крова света.
