Након Првог светског рата, Београд је доживео процват у сваком смислу. Ницале су нове грађевине, возили су се луксузни аутомобили, слушао се џез и неговале су се заподноевропске вредности. Београд је тада имао око 300.000 становника.
Међутим, у Београду је умирало много деце и људи. У новинама “Време” из 1938. године наводи се да су Београђани 1937. године највише умирали од туберкулозе. На другом месту биле су смрти изазване болестима крвотока. Док је трећи узрок смрти Београђана била болест дисајних путева. Интересантно је да се на четвртом месту као узрок смртног исхода наводе душевне болести.
Према старосном узрасту, 1937. године у Београду највише је умрло одојчади до прве године живота, чак 411. На другом месту су старији људи од 70 до 79 година живота, а на трећем месту младићи од 20 до 25 година које је покосила туберкулоза и затим људи од 50 до 55 година који су умирали од кардиоваскуларних болести.
Према старосном узрасту, 1937. године у Београду највише је умрло одојчади до прве године живота, чак 411. На другом месту су старији људи од 70 до 79 година живота, а на трећем месту младићи од 20 до 25 година које је покосила туберкулоза и затим људи од 50 до 55 година који су умирали од кардиоваскуларних болести.
Смртних случајева од убистава, самоубистава и несрећних случајева 1937. године било је 244.
Иако су бројке запрепашћујуће, смртност 1937. године била је мања него претходних године. Од 1920-тих до половине 1930-тих просечни животни век Београђана се повећао са 32,3 и 34,8 за мушкарце односно жене на 45 и 49,8 година. Овако мали број година који показује просечан животни век последица је умирања великог броја деце и младих, пре свега од туберкулозе.
Било је могуће и тада у Београду доживети пун век јер су 1937. године у престоници умрла три старца од преко 100 година.
Маларија у Београду
У лето 1939. године престоница је била најмаларичнији град у Европи. Маларија се појавила у новим облицима, врло различитим и опасним и то не само у деловима града на обали Саве и Дунава већ у читавом Београду. Те године су од маларије нарочито оболела школска деца. Примећено је више случајева ученика који су се за време матурских испита тресли у маларичној грозници, писало је тадашње “Време”.
И годину дана пре тога престоница се борила са маларијом.
“Прву најезду маларије са кулминацијом имали смо у марту месецу, другу имамо сада и број оболелих је већи, тако да се може говорити скоро о правој епидемији. Болнице су пуне маларичних болесника. Тако, у Инфективној (заразној) клиници у Београду која прима највише маларичара, нема више слободних места. Бар за извесно време, док се први, већи број излечених болесника не отпусти”, писао је београдски др Андрејевић за “Време” у лето 1938. године.
Као узрок овако великог броја случајева маларије у Београду доктор је, поред маларачних комараца, навео и велики број сезонских радника који су дошли из разних крајева Југославије да раде на градилиштима Београда.
