Неоколонијална концепција (анти)образовања успешно пустоши српску просвету и можда је последњи час да се томе пружи отпор, закључак је књиге „Колонијално (анти)образовање“ др Слободана Антонића, професора Филозофског факултета у Београду.
Према Антонићу, образовање зависи од положаја земље и онога што њено друштво жели. Ако земља има међународни суверенитет и одређену независност, онда ће настојати да кроз систем образовања створи елиту која ће омогућити да задржи суверенитет и независан положаја, а са друге стране, да створи и стручњаке који ће омогућити да то друштво нормално функционише.
„Међутим, кад се земља нађе у колонијалном или неоколонијалном положају, односно кад је вишеструко зависна од страних фактора, у том случају и образовање је у функцији таквог њеног положаја. Онда се, рецимо кроз дуално образовање деца спремају да раде за иностране компаније за ниску надницу и имате један део стручњака које правите за стране земље, као што ми масовно извозимо лекаре“, каже Антонић
Поправљање образовања може се до неке мере урадити аутономно, али суштински, ако се жели поправити улога образовања у друштву, онда се мора променити положај целог друштва. И то изазива одређени песимизам зато што смо „дубоко ушли у различите сфере зависности да то није лако урадити“. Образовање није један одвојени систем ког можете фино да подесите него један склоп који је међузависан са неким другим склоповима у оквиру система, објашњава Антонић.
„Образовни систем могао би се вратити на претходно стање за неколико година али за то је потребна политичка, односно друштвена воља. Елита би морала да се одлучи да то уради. Добар пример у савременом свету је Русија која је урадила озбиљну реформу и напустила је ‘Болоњски систем’. Наша елита је нажалост, великим делом у једном кориту, колосеку који већ дуже времена усмерен искључиво на Запад. И пре 2000. године смо имали добре стручњаке свих профила, па како то да школство није ваљало ако смо имали стручњаке цењене свугде у свету? Било је нешто суштински добро у том образовању али су 2000. године кренуле ‘чувене Гашине реформе’ и онда смо постепено дошли до овога где се сада налазимо.“
Цео пројекат болоњске реформе је политички и нису га иницирали универзитети него министри просвете пет тадашњих главних земаља ЕУ. Важно је истаћи да га велики и чувени универзитети у Европи нису прихватили.
‘
„Кренуо је 1998. а онда смо ми после 2000. хтели да покажемо како смо већи Европљани од Европљана. Тадашњи министар просвете (Гашо Кнежевић) и ректори су рекли: Прихватамо ту ‘Болоњу’ и спровешћемо је врло брзо. Чак су се такмичили ко ће брже да је спроведе без улажења у анализу до чега ће то довести кад је реч о квалитету образовања, дужини школовања итд. Истина, било је ту и добрих ствари, претресени су сви програми, међутим отишло се у другу крајност – скраћивање програма, мерење оптерећења студената, омогућавање да положе испит и пре него што изађу… Идеја да 70 одсто студената који изађу на испит морају да га положе довела је до тога да смо изгубили на квалитету образовања, да студенти заврше факултет а да ниједну књигу нису прочитали“.
Као универзитетски професор Антонић је приметио да из године у годину видимо да пада квалитет знања средњошколаца, али и како опада квалитет знања дипломираних студената, и ако се та тенденција настави, имаћемо ћемо све лошије стручњаке.
Антонић је анализирао и један уџбеник Грађанског васпитања где је открио да се кроз корпус грађанских права шверцује и нешто што је проблематично. Реч је о праву деце на игру и родитељима који га ограничавају чиме се ствара једна врста потенцијалног или стварног конфликта између деце и родитеља.
„Тако да се ствара култура доушништва где би дете требало да пријављује кршење права од његових родитеља и тако се ствара једна врста непријатељства између деце и родитеља. А онда се неко са стране, држава или неке организације, јављају као заштитници деце. Та идеја да се од самог старта дете усмерава да сумњичи родитеље па чак и да их пријављује је нешто што је врло опасно. То је само један од примера како се једна идеја која је у основи добра и позитивна може изврћи у нешто што јесте идеологизовање. А то је само почетак“.
Концепт дуалног образовања некритички смо преузели из одређених западних земаља где то функционише у другачијем амбијенту. Раније смо имали стручне школе које су чувале општеобразовно језгро. Идеја дуалног образовања је да се просто потисне опште образовање да би се добијали специјалисти за одређену врсту посла, при чему се та специјализација добија у конкретној, најчешће страној компанији.
„Међутим проблем са дуалним образовањем је двострук. С једне стране је сувише везано за одређене сегменте привреде који су променљиви. Компанија може да дође и оде после извесног времена и шта ћете онда са тим профилом? Ако немате елемент општег образовања, тешко се можете и преквалификовати. А друга ствар је што је то замишљено тако што ћете 70 одсто образовања стицати кроз рад у компанији, добијати одређену надокнаду која ће бити мања од предвиђене плате. Све је направљено тако да компанија може максимално да искористи младу радну снагу. Није смисао школовања да ми некој компанији припремамо одређену радну снагу, већ да произведете с једне стране социјализованог грађанина који је поунутрио одређене вредности неког друштва и који је оспособљен да се врло брзо уклопи у различите врсте послова.“
Антонић је утврдио да је највећи део приватних факултета „само једна врста продавница диплома“ које се продају пре свега родитељима. Од студената се тражи веома мало, као што кажу пред испите: „Увече прелистам, ујутро заблистам“ и зато и излазе са факултета са слабим знањем. Нажалост, велики део приватних факултета у нашем образовању везан је за корупцију.
„Ту су огромне паре у питању, буџети приватних факултета су огромни, школарине нису мале, с тим парама можете да корумпирате један део просветног апарата, и фактички је то вишеструко лоше и за просветни систем, и за само друштво. Лоше је због тога што је то један извор озбиљне корупције, од самог добијања лиценце, јер се отприлике знало колико пара коме треба дати да би се добила лиценца за неки универзитет или факултет. До тога да послодавац гледа да ако неком даје паре, да тај неко има и неко знање, а не само голу диплому. А то је и превара родитеља јер они дају паре да њихово дете добије диплому, а оно после с том дипломом има проблем и не може да се запосли“, закључио је Антонић.
