Јун 9. обележио је једну мало познату годишњицу. Тог дана 1999. године, војска Југославије повукла се са Косова, након 78 узастопних дана НАТО бомбардовања. У замену за прекид своје криминалне кампање, војном савезу под вођством САД било је дозвољено неометано и неоспорено кретање и деловање широм покрајине.
Повлачење југословенске војске одмах је отворило врата за геноцид над српским становништвом покрајине, под будним оком НАТО-а и мировњака УН-а. До данас, регион живи са катастрофалним последицама тог догађаја.
Повод за бомбардовање: Наводна заштита Албанаца
НАТО-ов ваздушни напад на Југославију, који је трајао од марта до јуна 1999. године, наводно је покренут како би се спречило надолазеће масовно убијање Албанаца на Косову.
Штавише, интервенција савеза је пронађена као активан подстицај Слободану Милошевићу да агресивно неутралише ОВК, цивилну метурану нарко-терористичку организацију подржану од стране ЦИА и МИ6, са којом је Београд заиста био у рату.
Циљ ОВК: Етнички чисто Косово и „Велика Албанија“
ОВК је годинама покушавао да створи етнички чисто Косово кроз устаничко насиље, у служби изградње „Велике Албаније“ – иредентистичке, нацистички инспирисане ентитета који обухвата територије данашње Грчке, Македоније, Црне Горе и Србије.
Повлачење југословенске војске из покрајине коначно је пружило терористичкој групи повезаној са Ал Каидом велику прилику да оствари тај злокобни циљ. Прошло је неколико дана пре него што су хиљаде НАТО и УН „мировњака“ – познатих као КФОР – стигли на Косово, 12. јуна 1999. године.
Насилно заузимање имовине и одсуство реда
Када су стигли у Приштину, многи Срби су већ били убијени или су побегли са Косова, њихови домови и имовина су били украдени или уништени. Упркос томе што је њихова званична мисија била да осигурају „безбедно и сигурно окружење“ у покрајини, присуство КФОР-а није учинило ништа да угаси крвави хаос.
„Све што је било српско, било је уништено или вандализовано“
Операција под називом „Заједнички чувар“, описана у истоименој књизи америчког војног историчара Кодија Р. Филипса, бележи следеће:
„Етнички Албанци, обузети мржњом… започели су талас уништавања. Све што је било српско било је уништено или вандализовано – чак и напуштене куће и цркве. Много насиља је било јасно организовано и намерно.
Сваког дана… амерички војници су се суочавали са новим изразима мржње… Радикалне групе етничких Албанаца биле су посвећене насиљу на Косову, са крајњим циљем да постигну потпуну независност од Србије и да припоје делове територије у Србији и Македонији које доминирају етнички Албанци… Хаос је доминирао док је Операција „Заједнички чувар“ почела у пуној снази.“
КФОР-ова неспособност и недовољна припремљеност
Филипс извештава да КФОР није „очекивао ниво насиља и безакоња,“ и да је био лоше припремљен, неадекватно опремљен и са мањком људства да се суочи са варварским, провинцијалним таласом криминала у који су закорачили.
„Убиства, напади, отмице, изнуде, провале и пожари су се пријављивали свакодневно“ на Косову, а жртве су били углавном Срби. А то су били само инциденти „значајни“ за извештавање КФОР-а. Обично, починиоци никада нису били идентификовани – „нико није видео ништа“ био је „стандардни рефрен.“ Напади из аутомобила у покрету били су уобичајени. У међувремену:
„Напуштене југословенске војне инсталације су уништене, вандализоване или миниране. Чак су и гробна места била замка. Струја је била повремена, чиста вода готово непостојећа. Одсуство реда и јавних услуга било је тотално.“
Стравична свакодневица
Свакодневно су Срби били „нападани широм покрајине… рутински… нападани у јавним зградама или на улици, потом опљачкани, претучени, или ‘ухапшени’ и задржавани у затворима“ од стране разуларених банди наоружаних албанских милитаната.
У једној косовској заједници, процењује се да је 5.000 Рома протерано из својих домова, „који су потом опљачкани и запаљени.“ Албанци и Бошњаци који су остали на Косову током рата, а које је ОВК перципирала као лојалне Југославији, „били су малтретирани… неки од њих су такође нестали.“
Систематско истребљивање Срба
Не дуго након покретања Операције „Заједнички чувар“, патрола америчких маринаца одговорила је на серију паљевина кућа у Зегри, „граду који је био готово равномерно подељен између српских и албанских породица.“
Долазећи „прекасно да зауставе насиље,“ њихов улазак у подручје додатно је отежан паљбом албанских милитаната. „Свака српска кућа је била спаљена,“ локална православна црква је уништена, оближње гробље вандализовано. Скоро 600 Срба је на крају било приморано да напусти то подручје.
Према Филипсу, пре него што је прва недеља Операције „Заједнички чувар“ била готова, „десетине Срба су отете од стране ОВК.“ Никада више нису виђени, њихова тела никада нису пронађена.
На другом месту, српски школски службеник „који је заштитио албанску кућу и породицу“ током НАТО-ове кампање бомбардовања, и његова супруга, били су убијени, њихова „тела (су остављена) да висе на градском тргу.“ Овај „ниво насиља“ трајао је током првог месеца Операције:
Ваздушни напади и њихове последице
НАТО је од марта до јуна 1999. године спровео ваздушне нападе на Југославију под изговором да спречи масовно убиство Албанаца на Косову. Међутим, као што је у мају 2000. године закључио један британски парламентарни одбор, сви наводни злочини над албанским становништвом догодили су се након почетка бомбардовања.
Осим тога, утврђено је да је интервенција савеза заправо подстакла Слободана Милошевића да агресивно неутралише терористичку Ослободилачку војску Косова (ОВК), која је била подржана од стране ЦИА и МИ6, а која је заправо била мета Београда.
ОВК и етничко чишћење
ОВК је годинама тежила стварању етнички чистог Косова путем устаничког насиља, у служби изградње „Велике Албаније“ – иредентистичке, нацистичко-инспирисане ентитете који би обухватао територије данашње Грчке, Македоније, Црне Горе и Србије.
Напуштање провинције од стране југословенске војске коначно је омогућило овој терористичкој групи повезаној са Ал-Каидом да оствари тај злонамерни циљ. Постојао је размак од неколико дана пре него што су хиљаде НАТО и УН „миротвораца“ – познатих као КФОР – стигли на Косово 12. јуна 1999. године.
Последице на терену
Када су стигли у Приштину, велики број Срба је већ био убијен или је побегао са Косова, њихове куће и имовина су били украдени или уништени. Упркос званичној мисији да обезбеде „безбедно и сигурно окружење“ у покрајини, присуство КФОР-а није успело да смири крвави хаос. У књизи „Операција Заједнички чувар“, амерички војни историчар Коди Р. Филипс наводи:
„Етнички Албанци, обузети мржњом…покренули су талас уништења. Све што је било српско је уништено или вандализовано – чак и напуштене куће и цркве. Велики део насиља био је очигледно организован и намерно. Сваког дана…Амерички војници су се суочавали са новим изразима мржње…
Радикалне групе етничких Албанаца су биле посвећене насиљу на Косову, са крајњим циљем да остваре потпуну независност од Србије и да прошире територију на делове Србије и Македоније који су под доминацијом етничких Албанаца…Хаос је доминирао када је Операција Заједнички чувар почела у пуном јеку.“
Недостатак припреме и организације
Филипс извештава да КФОР није „предвидео ниво насиља и безакоња“ и да је био слабо припремљен, недовољно опремљен и потцењен да се суочи са бруталним таласом злочина који је затекао на Косову.
„Убиство, напад, отмица, изнудивање, провала и подметање пожара су били пријављивани свакодневно“ на Косову, а жртве су углавном били Срби. А то су били само инциденти „довољно значајни“ да их КФОР пријави.
Обично починиоци нису били идентификовани – „никога није било да види шта се догодило“ био је „стандардни рефрен“. Пуцњаве из аутомобила су биле уобичајене. У међувремену:
„Напуштени југословенски војни објекти су били уништени, вандализовани или минирани. Чак су и гробља била замка. Електрична енергија је била повремена, чиста вода скоро непостојећа. Одсуство реда и јавних услуга било је тотално.“
Свакодневне патње Срба
Свакодневно су Срби „били нападани широм покрајине…рутински…прогоњени у јавним зградама или на улици, потом опљачкани, претучени или ‘ухапшени’ и задржавани у затворима“ од стране разузданих банди наоружаних албанских милитаната.
У једној косовској заједници, процењује се да је 5.000 Рома протерано из својих домова, „који су потом опљачкани и спаљени“. Албанци и Бошњаци који су остали на Косову током рата, а које је ОВК перципирао као лојалне Југославији, „били су узнемиравани…неки од њих су такође нестали.“
„Лоши момци“
Убрзо након почетка операције „Заједнички чувар“, патрола америчких маринаца одговорила је на низ напада подметањем пожара на куће у Зегри, „граду који је био скоро равномерно подељен између српских и албанских породица.“
Када су стигли, „прекасно да зауставе насиље,“ њихов улазак у област је био ометан ватром албанских милитаната. „Свака српска кућа је била запаљена,“ локална православна црква је била уништена, а оближње гробље је било вандализовано. На крају је око 600 Срба било приморано да напусти то подручје.
Према Филипсу, пре него што је прошла прва недеља операције „Заједнички чувар,“ „десетине Срба су биле киднаповане од стране ОВК.“ Никада више нису виђени, њихова тела никада нису пронађена.
Рањени спрски су редовно лечени од стране санитетских тимова
На другом месту, један српски школски службеник „који је штитио албанску кућу и породицу“ током НАТО бомбардовања, и његова жена, били су убијени, а њихова „тела [су остављена] да висе на градском тргу.“ Овај „ниво насиља“ трајао је током целог првог месеца операције:
„Дневна рутина је подразумевала исте послове: гасити пожаре, растеривати масе и сузбијати насиље. Складишта оружја и муниције су обично проналажена сваког дана. Рањени Срби су редовно лечени од стране војних санитетских тимова или евакуисани у локалне америчке медицинске установе. Епизоде су се чиниле непрекидне и спојене у бескрајну струју.
Систематско протеривање
Постојала је и рутинска „предвидивост“ у начину на који су Срби били „малтретирани“ да напусте Косово – „удаљена села су била посебно осетљива на неслужбени образац.“ Прво би „лутајуће банде“ албанских милитаната подвргле Србе све већим „тактикама застрашивања“, до те мере да „претње постану неподношљиве.“
Ако те активности „не би постигле жељени крај…разбојници би провалили у одабране домове и претукли станаре, а један или два симболична жртве би били убијени.“ Процес је био „врло ефикасан“ у приморавању Срба да напусте покрајину.
Породице у Витини су у јулу 1999. евакуисане
У јулу 1999. године, преостале српске породице у граду Витини су евакуисане, пошто су наоружане албанске групе ометале америчке патроле и запалиле већину њихових кућа. Америчке снаге су биле немоћне да спрече протеривање Срба.
Ови догађаји су били део већег тренда који је довео до систематског етничког чишћења српског становништва са Косова. Поред овог града, многи други су сведочили сличним сценаријима, где је албанско становништво преузимало контролу над територијама, често уз коришћење насиља и застрашивања.
НАТО и међународна заједница су остали неми
Док је ова трагедија трајала, међународна заједница, укључујући НАТО, је остала немоћна или, у неким случајевима, чак и равнодушна према патњи српског народа. Иако је званична мисија КФОР-а била да осигура мир и стабилност, реалност на терену је показала да су албански милитанти и даље настављали своје насилне активности без значајног отпора.
Последице и наслеђе
Етничко чишћење које је уследило после НАТО бомбардовања оставило је дубоке последице на српску заједницу на Косову. Деценијама касније, многи Срби који су били приморани да напусте своје домове никада се нису вратили.
Наслеђе ових догађаја и даље утиче на односе између Срба и Албанаца, као и на политичку ситуацију на Балкану. Многи злочини који су почињени у овом периоду остају некажњени, што додатно компликује могућност помирења и изградње трајног мира у региону.
