Послије масовног убијања Срба и Јевреја у Санском Мосту и околним селима, 1941. године, од стране усташа и њихових послушника, приступило се агитацији са припремљеним изјавама и хрватским молитвеницима за прелазак Срба из православне у римокатоличку вјеру.
Покрштавање из страха
Под таквом пропагандом, испрепадани Срби, углавном жене и дјеца, јер су мушкарци дијелом побијени, дијелом побјегли од кућа, прихватали су да се покрстe, односно пређу из православне у римокатоличку вјеру, да би некако сачували живе главе.
Присиљене изјаве и обећање безбједности
Од Срба прије покрштавања тражене су изјаве да пристају на то покрштавање, тј. добровољно прихватање римокатоличке вјере, уз неку гаранцију животног опстанка.
Молитвеници и промјена молитвеног језика
Сјећам се да је прије прекрштавања из дијељених нам молитвеника требало да научимо понеку римокатоличку молитву, као што је Оченаш, Здраво Маријо итд. Тако да Оченаш више није почињао ријечима: Оче наш, иже јеси…, већ: Оче наш који јеси…. Сјећам се да сам напамет знао Оченаш, а мислим да Здраво Марија нисам ни почињао учити… То прекрштавање, колико се сјећам, трајало је око два мјесеца.
Сцена покрштавања у дворишту цркве
У току покрштавања, једног дана наша мати Милица и синови Тома, Владија, Славко, Ђуро и Милош, без оца који је нешто раније побјегао са стријељања од усташа, са много осталих српских породица, нашли смо се у дворишту католичке цркве у Санском Мосту, ради покрштавања.
Нада у спасење
Чекајући на ред да уђемо у католичку цркву да би нас покрстили, слушали смо како негдје у Дабру пуцају топови…
Да ли су то били топови или пушке или можда динамит у то вријеме, ми, жене и дјеца, нисмо уопште знали, али смо између себе шапутали да то вјероватно пуцају наши и да ће брзо доћи да нас ослободе садашњих мука.
Мама Милица и нас петоро дјеце, слушајући то пуцање, надали смо се да се тамо гдје се пуца налази и наш отац Милан о коме нисмо ништа знали након што је побјегао од куће када су усташе дошле да га убију.
Понижење и страх током обреда
То прекрштавање у католичкој цркви за нас је било мучно, посебно када смо морали да гуташмо хостију, коју нам је појединачно давао католички свештеник. Не сјећам се да нас је питао да ли знамо напамет коју вјерску молитву. Вјероватно да то није био вјерски церемонијални обичај.
Обавеза истицања табли на кућама
Послије прекрштавања морали смо на наше куће постављати дрвене таблице, а које нам је, свакако за новац, писао један католик, име сам му заборавио, али колико се сјећам имао је кућу у Зденској улици, негдје код куће Сакраџија. На тим таблицама писало је: ОВО ЈЕ РИМОКАТОЛИЧКА КУЋА.
Сусрет са усташом и чудо спаса
Ту таблицу као тринаестогодишњи дјечак добро сам запамтио. Наиме, једног дана сам био у ковачкој радионици комшије католика, Анте Сорића, када је ушао један мени непознати усташа и упитао Анту:
„Анте, зашто су на овим кућама ваших комшија постављене таблице са натписима ОВО СУ РИМОКАТОЛИЧКЕ КУЋЕ?“
Анте му је одговорио: „То су били православци, а сада су прешли у римокатоличку вјеру.“
На моју велику срећу, Анте му није рекао да сам се и ја покатоличио, јер би можда тај усташа и са мном свршио по кратком поступку.
Нова нада у отпор
Послије покрштавања ситуација је барем код нас била нешто сношљивија, а истовремено је почео да се ствара НОП, као отпор Њемцима и њиховим усташко-домобранским трабантима, а у циљу заштите нашег народа.
Извор: Тoмо Ђурђевић, ПРЕКРШТАВАЊЕ, ШУШЊАР 1941. – ЗБОРНИК САОПШТЕЊА И СВЈЕДОЧЕЊА СА ТРЕЋЕГ ОКРУГЛОГ СТОЛА одржаног у Оштрој Луци 1. августа 2013. године.
