Капљице воде са ознојене и замагљене флаше испуњене светложутим напитком и чврстом белом пеном упија похабана, али добро уштиркана карирана тканина.
Поглед пуца на Тамиш, реку која пролази кроз Панчево, град који од Београда дели петнаестак километара и највећа европска река, Дунав.
Црнокоси младић из џепа вади испресавијану црвену новчаницу од хиљаду динара и пружа је конобару. И док плаћа флашу управо попијеног белгијског пива, овај младић у двадесетим годинама можда и не зна да је на „црвеној“ лик Ђорђа Вајферта, задужбинара и индустријалца, али и најпознатијег власника чувене панчевачке пиваре.
После готово три века постојања, 2008. године приватизација је ставила катанац на браву пиваре у Панчеву.
Почеци
„Производња пива у Панчеву започета је 1722. године када је Земаљска команда, која је у то време била надлежна за територију Баната, са седиштем у Темишвару у Румунији, одлучила да развије овај погранични крај.
„Тада је одлучено да у три града у овом делу Војводине буду отворене пиваре и да се дају у закуп“, прича Јелена Јакшић из Историјског архива у Панчеву за ББЦ на српском.
Овде су зато досељени нови становници из Баварске у Немачкој који су се бавили пиварством, како би развили овај посао и читаву област.
И у томе су успели, те су Панчевци, али и многи други љубитељи уживали у пиву које је стизало из ове фабрике.
Међутим, суноврат пиваре почиње распадом бивше Југославије.
„Економске санкције 1990-их, па фамозни пројекат назван реструктурирање, били су довољни да униште и затворе многе државне фабрике. Идеја државе није била да се предузећа, па ни Пивара Панчево, после ратова и санкција опораве“, каже економиста Љубодраг Савић.
Фабрика је имала велике дугове у банкама, а производња и технологија биле су застареле.
Данас, две зграде сведоче о времену када је Панчево било на мапи пиварских градова.
Прва, зелених и гаравих зидова, јер је већи део страдао у великом пожару 2005. године, готово порушена и очерупана, и друга, из периода социјализма, представља још један споменик неуспелој приватизацији.
Пивара пре Вајферта
„Породица Ђорђа Вајферта није основала пивару, нити је временски најдуже била у њиховим рукама,. Али су је они направили онаквом какву је Панчевци данас знају. Прва зграда пиваре подигнута је у зони пристаништа и дата је у закуп Абрахаму Кепешу из Пожуна“, каже Јакшић.
Пожун је историјско име Братиславе, данас главног града Словачке.
Зграда је уништена у Аустријско-турском рату и такву је 1781. године купио Себастијан Крацајзен, који од закупца постаје први власник.
Више од шест деценија касније, 1848. власник је постао Игњац Вајферт.
Наредних сто година пивара је била у власништву Вајфертових (1848-1946). Те године запамћене су као златан век ове фабрике.
„Модернизована је, побољшан је квалитет пива и продајна мрежа се проширила“, прича Јелена Јакшић.
Игњац Вајферт је уложио новац у модернизацију производње, па пиварска радионица постаје индустријски погон, прича она.
После његове смрти 1911. године, бригу о пивари преузимају наследници. Син Ђорђе Вајферт, тадашњи гувернер Народне банке Србије.
„Тако је било све до 1946. и конфискације и заплене имовине у корист државе. Пивара тада постаје ‘народна’, као државно предузеће“, каже Јакшић.
Пивара је током година социјализма мењала власничку структуру, иако је била државна.
У састав пољопривредног комбината ПИК „Тамиш“ улази 1963. 1977. изграђен је нови погон, чиме престаје производња у постројењу из 1722. године.
Одлуком из 1991, зграда старе пиваре проглашена је за културно добро.
Приватизација кратког даха
У јеку приватизације у Србији, панчевачку пивару купила је турска компанија Ефес, настављајући производњу Вајфертовог пива, уз модернизацију постројења.
Ипак, 2007. године удруживањем Ефеса са Хајнекеном у Србији, донета је одлука да се пивара у Панчеву затвори.
„У тренутку када је држава, после 2000. године, донела одлуку да реструктурира предузећа, постојало је 176 великих фабрика о којима апсолутно нико није водио рачуна. Нови власници су куповали предузећа не да би наставили са производњом, већ због земљишта, атрактивне локације или пословног простора, што су потпуно супротни мотиви“, каже економиста Савић.
Оданост Панчеваца њиховом пиву
„Било је то седамдесет и нека када је готово иза сваког дрвеног, кафанског стола, на зиду висио црвени плакат, са лепом црнокосом девојком која у руци држи флашу и чашу са пивом“, са сетом се присећа Бане Милошевић из Панчева.
Као и многи вршњаци, у то доба је радио у пивари преко студентске задруге.
„Сећам се да ми је, кад дођем са посла, кожа мирисала на пиво и квасац. То ми је било и прво радно место после факултета. Тада сам чврсто веровао у будућност фабрике“, прича овај Панчевац који је 1990-их напустио погон пиваре.
Пожар дотукао оронулу зграду
Зграда старе пиваре додатно је оштећена у пожару 6. априла 2005. године који је уништио око 1.500 квадрата, кажу у Заводу.
Неколико пута су прављени пројекти заштите зграде, рађено ласерско скенирање, постављани и мењани најлони, али до потпуне реконструкције никада није дошло.
У једном делу је „Музеј пиварства“, где је неколико сачуваних аутентичних машина из времена рада пиваре, а остатак комплекса годинама није у функцији.
