Судбина Срема, али и шире околине, веома често је кроз историју зависила од моћне тврђаве на Петроварадинској стени. Историјски непроцењива, а данас под заштитом државе, Петроварадинска тврђава постала је симбол Новог Сада и околине.
Данас је она омиљено одредиште како Новосађана и мештана околних места, тако и туриста. Али и оних жељних авантуре, који радо посећују и бројне поџемне тунеле. Упркос томе што је овде већ вековима, тврђава и даље чува бројне тајне, а сама мистерија јесте и када је заправо настала.
Колико је стара тврђава у Новом Саду?
Постоје претпоставке да је Фрушка гора некада била острво, које је запљускивало Панонско море. У прилог овим тврдњама иде и чињеница да је на овом поднебљу пронађено мноштво фосила из некадашњег мора. Неке теорије иду чак и толико далеко да сугеришу да је културни развој овде почео много пре млађег каменог доба- неолита.
Део Фрушке горе
На североистоку овог планинског масива постојало је истурено брдо, које је скренуло пажњу првих досељеника, а касније, Петроварадинска стена била је кључна у одбрани многим народима. Претпоставке да мутне воде Дунава крију бројне тајне из прошлости потврђује и потонуће острвске тврђаве- Изеншалца, са почетка 18. века.
Већи део Срема Римљани су освојили још у 1. веку нове ере, а успостављањем Сирмијума (данашња Сремска Митровица) за престоницу ове римске провинције, започињу радови, као што је исушивање мочвара и сађење винограда.
Међутим, Петроварадин су у последњем веку старе ере већ населии Келти, а два века касније, замењују их Римљани, који граде своју тврђаву Кузум (Цусум). Ово утврђење налазило се на подручју између данашње Сремске Каменице и Петроварадина. У то време, Петроварадинска стена била је одлична осматрачница за утврђену римску границу- Лимес.
Падом Западног римског царства, Византија преузим управу над Сирмијумом, те учвршћује своју границу на подручју данашњег Петроварадина. Почетком 11. века, Срем освајају Бугари, за време цара Самуила, који је ковао златнике на подручју Сремске Митровице. Три таква златника пронађена су и на Петроварадинској тврђави.
Коначно 1181. године, након превласти, Срем прелази у руке Угарске.
Тврђава – дом монаха
Угарски краљ Бела ИВ је 1235. године у Петроварадин доселио монахе из покрајине Шампањ у Француској. Они су на Петроварадинској стени изградили опатију- Белакут. Сматра се да је управо тада изграђена већа тврђава, али и велики бунар.
Турци освајачи
Пред крај средњег века, Срем је под сталним нападима Турака, а Петроварадин је успешно одолевао покушајима освајања. На крају, у Срем стиже гарда Сулејмана II Величанственог, која минирањем тврђаве, је коначно и осваја 1526. године. За време турске окупације, утврђење је сачувало средњевековну основу, уз неке мале измене.
Настанак садашње Петроварадинске тврђаве
Модерна тврђава је била идејни пројекат који су, према историјским наводима, Аустријанци украли од француског војног архитекте Себастјана Вобана, који је током 17. и 18. века био водећи градитељ утврђења у Европи. Он је пројектовао велике тврђаве са подземним тунелима и галеријама. Ипак, Вобан свој пројекат на овим просторима никада није видео.
Камен темељац нове тврђаве положио је принц Крој, 18. октобра 1692. године, по налогу Хабзбуршког цара Леополда И. Тако је изграђен и први бастион, који носи Леполодово име.
Изградњу су наџирали принц Савојски, гроф Карафа и престолонаследник Јосиф ИИ. Стогодишња изградња садашње тврђаве трајала је у време владара Леополода И, Јосифа И, Карла ВИ, Марије Терезије и Јосифа ИИ.
Изградњом панонског моста, Тврђава се повезује са левом обалом Дунава. Градња тврђаве завршена је у 18. веку, а у свом склопу имала је бројне просторије за војску, 12.000 пушкарница, док су поџемне галерије могле да приме пеко 30.000 војника.
Са 112 хектара, Петроварадинска тврђава је друга највећа у Европи, а од ње већа је само она у Ведену у Француској. Све до 1948. године, тврђава је била искључиво војни објекат, а под заштиту државе стављена је 1951. године, од када представља културни и туристички објекат.
Ово утврђење било је готово неосвојиво и представљало је најсавременију ратну технику тог времена, па је из тог разлога названа и Гибралтар на Дунаву.