Подизање задужбина био је веома раширен обичај међу српским владарима у средњем веку. У Немањићкој држави, почев од великог жупана Стефана Немање па све до последњег, цара Уроша, а затим у краљевини Мрњавчевића и у кнежевини Лазара Хребељановића, најзад, у деспотовини Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, сваки се владар старао да подигне бар једну велику цркву или манастир, а било их је који су могли да подигну и по десетак храмова. У XII и XIII веку само су владари и њихови најближи рођаци били у могућности да изграде себи задужбине.
Манастири се издржавају од имања која су им даровали ктитори. Мисао дародавца, често записана у даровним повељама и навођена у натписима, била је искупљење грехова: светитељ коме је храм посвећен постајао је ктиторов заступник пред Христом на страшном суду.
Манастири и цркве имали су и практичну намену, и то не само ону увек присутну да шире и учвршћују веру у народу. По географском распореду, а били су подизани на најважнијим средњевековним саобраћајницама, може се закључити да су имали и политичку улогу. Неке цркве, су поред овога поменутог, имале још једну намену – представљале су храмове у епископским седиштима, црквеним управним центрима. По тој улози прославиле су се Жича и Пећ, као средишта српске архиепископије, потом и патријаршије. Најзад, многи су манастири подизани да би постали надгробне цркве својих ктитора.
Српски православни манастири
„Српски православни манастири су свештена места за духовни и молитвени живот где се свакодневно прославља име Бога Живаго. Ове српске светиње подизали су подједнако српски владари, црквени великодостојници и верујући српски народ са својим свештенослужитељима. Градили су их и као своје задужбине, али пре свега, као место заједничке молитве и сусрета са Господом. Сам Господ Исус Христос је рекао: „Где сте два или три сабрани у моје име ту сам и ја међу вама.“ (Мт. 18,20). Стога, где су цркве и манастири ту је и народ Божији.
Манастири су и народна зборишта и место где је српски народ, често пута предвођен својим свештенослужитељима, доносио одлуке од историјског значаја за наш народ.
Од светитеља Саве па до данашњих дана бројни манастири су духовна и административна седишта српских архијереја. Вековима су, у манастирској тишини, црноризци преписивали и украшавали богослужбене и друге црквенопоучитељне књиге. Прве српске штампарије биле су у манастирима; Цетињском, затим Грачаници, Милешеви и другим. Српска нејач прва слова срицала је из Часловца и Псалтира у манастирским школама где су учитељи били учени монаси звани и „даскали“. Српски иконописци су углавном регрутовани из монашких редова. Столећима ови зографи сликају иконе угодника Божијих и по сводовима и другим површинама храма живопишу представе из живота Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице. Српски манастири су и аутентична сведочанства нашег градитељства и свеукупне духовне и уметничке лепоте. У једном броју наших манастира вековима се чувају и молитвено славе свети из нашег рода: у манастиру Студеници су мошти светог Симеона Мироточивог, у Дечанима светог краља Стефана Дечанског, а у манастиру Раваници светог косовског мученика кнеза Лазара.
Српски манастири били су и остали молитвена и духовна станишта, народна зборишта и културна средишта српског верујућег народа. Они су вековима чувари православне вере и светосавске традиције.“
