Некада давно, у времену кад се свечаност мерила бојама конца и тракама од сомота, у селима на ободима Београда, постојала је сукња која није била само део ношње. Она је била прича. Причала је о девојачкој стидљивости, о женској чврстини, али и о лепоти која није била гласна, већ дубоко промишљена. Та сукња се звала паргар.
Паргар се и данас памти као најупечатљивији елемент свечане женске народне ношње у посавским и подунавским пределима од Жаркова, Рушња и Чукарице, до Обреновца, Велике Моштанице и Пиносаве. Био је то део одеће који се носио са поносом и, што је најзанимљивије, на веома специфичан начин.
„Паргар је била сукња отвореног типа, која се носила лепезасто рашивена, с крајевима задевеним за појас тако да се и сама тканина представља као украс. То није било само одело, већ став, естетика и статус,” објашњава Татјана Микулић, музејски саветник и начелник Одељења за етнографско културно наслеђе и наша саговорница.
Израђен од фино опредене вуне, паргар се састојао од осам уздужних клинова који су се пажљиво ушивали, да би струк био ситно набран у фалте, а сукња се отварала спреда. Њен изглед је пленио вертикалне пруге у љубичастој, вишњевоцрвеној, плавој, белој, зеленој или црној боји давале су јој динамику и живост, а дно је често било украшено чипком, сомотом, сатеном или богатим везом.
„Не ретко, те сукње су по ивици биле везене разнобојним цветовима у облику лозе, понекад и златном жицом, срмом или шљокицама. То је било дело руку које су знале да везом испричају причу”, каже Микулић.
Паргар се носио преко дуге кошуље или подсукње и блузе, али посебност се крила у начину опасивања девојке су крајеве завртале и подизале на леђа, причвршћивале их узицом, тако да се у првом плану нашао управо онај најлепши, везени део руба.
Али, није увек било тако.
„У 19. веку било је срамота закачити сукњу око струка. У литератури је забележено да је једна Јана била кажњена, чак бивена јер је током кола подигла сукњу. Тек од 1870-их овакав начин ношења постаје прихваћен”, открива наша саговорница један фасцинантан детаљ из музејских извора.
Током шездесетих година 20. века, у Рушњу и Чукарици паргаре су већ припремали само за девојке које су остајале на селу. Град их је полако заборављао, али села су их чувала као породичну реликвију. Свечане прилике свадбе, славе, велике саборе биле су тренуци кад се паргар враћао у живот.
Оно што је посебно значајно, истиче Микулић, јесте то што паргар својим обликом и начином израде сведочи о прожимању различитих културних утицаја.
