Велики сликар Паја Јовановић, који је сликајући реалистичним кистом и стварајући грандиозне слике сачувао историју и идентитет српског народа од заборава, рођен је на данашњи дан пре 165 година.
На својим делима осликавао је народни живот и на тај начин утицао на образовање, културу и родољубље због чега се Србија поносила њиме.
Прича о величанственом уметнику почиње у Вршцу, где је и рођен.
Прва наруџба
У 14. години стигла му је прва наруџба за слику.
Црквена општина у Вршцу препознала је велики таленат у дечаку. Због тога му је поверила израду цртежа светитеља за нова звона за Саборну цркву. То му је отворило врата и наговестило славу. По завршетку гимназије уписао се на Општи сликарски курс бечке Академије. Исте те године постао је редован студент ове школе код веома цењеног ликовног педагога Кристијана Гипенкерла.
Сликању историјских композиција посветио се од 1895. када је добио двије значајне наруџбе за Миленијумску изложбу у Будимпешти. Српски патријарх Георгије Бранковић желио је да Паја Јовановић уради грандиозну историјску композицију “Сеоба Срба” под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем.
Друга наруџба је била од вршачког Муниципија за слику “Вршачки триптихон”. Урадио је портрете Михајла Пупина, црногорске принцезе Милице, краља Николе, Софије Дунђерски, али и играчице Бергел те портрет своје музе и супруге Бечлијке Хермине Муни Даубер.
Престао је да слика пред сам крај живота, а о томе је записао “Глава би хтела, рука би могла, али очи не дају”.
Преминуо је у Бечу 1957. у 98 години. Испуњена му је посљедња жеља, па је урна с пепелом пренесена у Београд који је Јовановић током живота неизмјерно волио.
“Проглашење Душановог законика”
Величанствено умјетничко дело Паје Јовановића “Проглашење Душановог Законика” рађено је по наруџби Краљевине Србије за Свјетску изложбу у Паризу 1900. године. На изложби је награђена златном медаљом.
Ова слика се појављује и под називом “Крунисање цара Душана” и на њој је Паја Јовановић дочарао овај велики догађај који се одиграо у Скопљу 1349. године. На овој слици Паја Јовановић је назначио 31 личност тога времена, а слика се данас чува у Народном музеју Србије у Београду.
Редовне студије сликарства завршио је за три године. Међутим, за њега ту није био крај. У мајсторској класи професора Леополда Карла Милера наставио је да се усавршава и постао је његов најбољи ученик.
Инспирасан српским крајевима
Много је путовао, а лепи крајолици будили су у њему инспирацију. Обилазећи Црну Гору, Албанију, БиХ, јужну и источну Србију на платну је биљежио обичаје, пределе, ликове, свакодневни живот, народне ношње, накит и оружје.
Испуњен новим сазнањима и лепотама почињао би да ствара. Тако су настале слике “Кићење невесте”, “Рањени Црногорац”, “Арнаут с чибуком”, “Гуслар”, “Борба петлова” и многе друге.
Бројне његове слике биле су инспирисане стиховима епских песама које је велики сликар волио да слуша као дете.
Слика “Марко, Милош и вила” рођена је управо из љубави према народној поезији. На њој су осликани стихови пјесме “Марко Краљевић и вила” која велича побратимску љубав. Ово уље на платну, на којем разјарена вила Равијојла вреба јунаке Марка и Милоша док јашу кроз шуму на Мирочу, настало је у вријеме када је велики сликар трагао за националним стилом. Отуда је снажни, бркати јунак Марко Краљевић симбол врлине и идеал хероја који народу улијева наду.
Поносна Србија, захвална што је по свету проносио и славио историју и културу српског народа, 1884. године га је изабрала за дописног члана Српског ученог друштва. Четири године касније изабран је за редовног члана Српске краљевске академије.
