У целости исказ деветнаестогодишњег усташе Јосе Орешковића из Госпића који је заједно са још неким Госпићанима био упућен у логор Слана. О злочинима усташа и својим злоделима у логору Орешковић је 1942. године пред партизанским иследником испричао следеће:
“ Kад сам дошао онамо запањило ме кад сам видио како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици. За храну им нису давали ништа осим сланих риба, али им воде нису давали. У то је дошла нова скупина заточеника из прве партије да и одведемо на море и побијемо. Ја и неки моји другови нисмо могли. Онда су нас грдили и предбацивали нам, какви смо то ми Хрвати и усташе. Говорили су да није усташа онај тко не може с весељем да убије Србина, Жидова и комунисту. Да нас придобију за убијање, давали су нама млађима вина и ликера. Доводили су пред нас заточене ђевојке, свлачили их до гола и говорили да можемо узети коју хоћемо, али да их послије акта морамо убити. Неки младићи опијени вином и занесени страшћу почели су тако убијати. Ја нисам могао. Гадило ми се то и то сам јавно рекао. Након пар дана дошао је у логор неки виши функционер из Загреба. Звао се Лубурић (Вјекослав – Макс, примједба аутора).
Дошао је погледати рад логора. Тек тада је започело право клање. Све море око Пага било је црвено од крви. Лубурићу су реферирали да ја и још неки нећемо убијати. На то је Лубурић сазвао све усташе, постројио нас и одржао говор, у којем је рекао, да су издајице усташтва они који не могу убијати Србе, Жидове и комунисте. На то је упитао тко је тај „усраша“ који не може да убија. Јавио сам се ја и још неколико. Kако сам био први по реду од тих који су се јавили, Лубурић ме је позвао пред строј и упитао ме, какав сам ја то усташа, кад не могу убити Србина и Жидова.
Рекао сам му да сам спреман у свако доба дати живот за Поглавника, да мислим да бих могао убити непријатеља у борби, али да не могу убијати овако голоруке људе, а особито жене и ђецу. Он се на то насмијао и рекао, да је и ово борба и да Срби, Жидови и комунисти нису људи, него звјерад и да је наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а тко неће, да је непријатељ Поглавника и Хрватске, као и они. На то је позвао једног из своје пратње и нешто му шапнуо. Овај је отишао и донио двоје мале дводишње, жидовске ђеце. Лубурић ми је предао једно дијете и рекао ми да га закољем. Одговорио сам да не могу. На то су сви око мене праснули у смијех, ругали ми се и викали усраша, а не усташа. Онда је Лубурић извадио нож и заклао преда мном дијете говорећи: „Ево овако се ради“. Kад је дијете вриснуло и прснула крв, око мене се све завртјело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио. Kад сам се мало прибрао, рекао ми је Лубурић да дигнем десну ногу. Дигао сам, а он ми је под ногу ставио оно друго дијете. Онда је заповиједио: „Удри“. Ударио сам ногом и зњечио главу ђетету. Лубурић ми је пришао, потапшао ме по рамену и рекао: „Браво! Бит ћеш ти још добар усташа“.
– Тако сам – завршио је свој језиви исказ Орешковић – убио прво дијете. Након тога сам се опио до смрти. У пијанству сам заједно с друговима силовао неке жидовске ђевојке, а онда смо их поубијали. Послије се нисам требао ни опијати.”
Поносан на своја „дела“
Стравично сведочанство које је пред Окружном комисијом за ратне злочине за Хрватско приморје изнео Иван Шуљић из Новаље, у време давања исказа – 24. марта 1945. године у Петрчанима – имао је 32 године. Он је о усташким (И својим сопственим) злочинима изјавио следеће:
– Дана 15. коловоза 1941. године путовао сам из Госпића преко Kарлобага и пребацио сам се на Паг. Пролазећи преко свих села Барбата на Пагу наишао сам у селу Kустићи на ИВАНА БАДУРИНУ, сина Ловре из Луна на отоку Пагу. Био је у усташкој униформи. Разговарао је с људима тог села. Чим сам стигао до њега, он је са мном наставио пут за Новаљу. На моје питање од куда путује, одговорио је нека га не питам. Настављајући разговор спонтано је почео говорити како је ступио у усташе и како је морао клати. Јер, вели он, иначе би били мене стријељали. На моје питање како је то могао радити, наиме убијати људе, он ми је одговорио: Најтеже је док се закоље три-четири човјека, а онда то иде као да пијеш!
– У наставку разговора рекао ми је да је он заклао 160 до 180 људи. Видио сам на њему крваве хлаче и крвави нож. То ми је показао и рекао: – Видиш да сам клао.
О стравичним покојима логораша у логору Слана и Метајни причао је ИВАН ЛОНЧАРИЋ из Метајне:
– Логораше, ослабљене и исцрпљене због рада и глади, а онеспособљене за даљње радове – доводили би до дугачких и дубоких јарака и ту их клали и у њих бацали. Јарака је било 11. Били су дугачки по 50 метара и онда разгранати у лијево и десно по 20 метара.
– Жене и ђеца који су били у кућама др. Хвале и др. Триплата у Метајни били су поклани и полуживи везани по двоје и бацани у море. У више наврата рибари су потежући мреже дохватили поједине предмете у удове људских тијела.
Зашто баш Паг?
Усташе су врло добро знале какве су природне прилике лети на Пагу и колико је суров камењар Слане. План да се ту организује концентрациони логор био је добро смишљен – већ сам по себи представљао је убијање с предумишљајем.
Усташки логор Слана налазио се на североисточном делу острва Пага на удаљености 6 километара од места Паг. Ту се налазио главни део логора, док је у засеоку Метајна (Барбат) што је удаљен од Слане – копном према западу – око три километра – постојао споредни логор за жене.
Предео Слана, где се налазио главни део логора, представља камену висораван, која је уједно и котлина. С мора има два приступа. Први је на карлобашкој страни, из Увале Башка Слана (народ још зове Горња Слана), а други је на пашкој страни, из увале зване Сушац (народ каже Доња Слана).
На том кршевитом пределу нема ни трага било каквом стаблу или другом растињу. Ту влада највећа врућина и најјача бура на целом Пагу. Житељима Пага добро је познато да човек не може издржати животне услове сурове Слане, па она управо због тога није ни насељена. Суровости природе на Слани придоноси и чињеница да ту нема воде, осим неколико мањих извора уз саму обалу. Међутим, та је вода – због близине мора и мешања с њим редовно сланкаста и углавном не може да се пије нити користи за припрему хране.
