Шестог априла, у 6:30 ујутру, без објаве рата, Трећи рајх напао је Краљевину Југославију. Њихове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца.
Авиони су полетели из Беча (Цволфашинг, Винер Нојштат, Аспанг), Граца и Арада. Београд је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. Употребљено је око 440 тона запаљивих бомби.
Већина људи никада није чула за осветничку акцију бомбардовања циљева у Аустрији, Мађарској, Албанији… Након тога 8. бомбардерски пук (8. БП) који је био стациониран на војном аеродрому Ровине (Нова Топола, Бањалука) је покривао зону дејства у западном делу Краљевине Југославије.
Почетак акције
Командант 8. Бомбардерског пука Станко Диклић је у складу са планом Р41, 6. априла 1941. у подне, наредио да два бомбардера Бристол Бленхајм полете са аеродрома Ровине, а за пратњу су им одређена 2 ловца типа Харикен са оближњег аеродрома Александровац (који је у рату 1991-1995 био такође војни аеродром). План Р41 је предвиђао задатке авијације у случају прекида комуникација са командом у Земуну.
Први задатак је изведен како би се успорила концентрација трупа немачке Друге армије. 8. бомбардерски пук није имао везу са Београдом јер су комуникације биле пресечене у војном центру везе који се налазио у Загребу. Официри су за бомбардовање Београда сазнали путем радио програма.
За командире-навигаторе бомбардера су одређени поручник Иван Салевић и поручник Иван Панџа. Војно ваздухопловство Краљевине Југославије је имало у наоружању 62 авиона Бристол Бленхајм Мк И, и њима су били опремљени 1. и 8. бомбардерски пук и 11. ваздухопловна група за даљинско извиђање.
Иван Панџа је дао наређење свом пилоту Карлу Мурку да лети према Мурској Соботи. Изнад градића Горичко, одакле рута лета улази у ваздушни простор 3. Рајха (данашње Аустрије), по наређењу командира бомбардера Ивана Панџе, пилот Мурко нагло смањује висину, како би покушао да непримећен досегне циљ у Грацу и изврши задатак.
Бомбардовање
– Прва бомба (од 4, прим. аут.) је пала међу возила. Друга на мрежу железничких скретница, где се појавио велики кратер. Трећа бомба је погодила двоспратно складиште. Четврта бомба је прелетела кров складишта, те сам почео нагло да идем у нагли пењући заокрет нашим бомбардером, тако да нисам видео где је пала.
– Летећи поред Лајбница уочили смо непријатељски аеродром са слабо маскираним бомбардерима Ју87. Уочили су и они нас такође. Спустио сам авион колико год сам могао до земље и узео правац према Марибору. На крају смо схватили да нам је тај маневар ниског лета и спасио животе, јер су два Месершминта Бф 109, узлетела са тог аеродрома и покушали да нас оборе. Нестали смо им пред очима – написао је Карло Мурко у својој исповести која је објављена у књизи Бристол Бленхеим, Yugoslav Story, аутора Александра Огњевића, историчара ваздухопловства.
У исто време када је полетео бомбардер под командом Панџе, полетео је и бомбардер са посадом под командом Ивана Салевића, са пилотом Ђођем Путицом и непознатим митраљесцем. Не постоји званичан опис извршења задатка тог бомбардера, али је из аустријских извора сигурно да је та посада извршила тај задатак.
Према аустријском полицијском записнику, напад на Грац је у истом моменту извршио и трећи бомбардер из правца Ријеса (Риес), али о томе у југословенским архивима нема записа.
Сви бомбардери су се вратили у базу Ровине код Бањалуке и 8. Бомбардерски пук није имао губитака у људству и техници. Следећих неколико дана, 8. Бомбардерски пук ће у неколико наврата нападати циљеве у Трећем Рајху и аеродроме у Мађарској, са којих је бомбардован Београд.
