Замислите да уђете у музеј где висе дела великих мајстора: Сезана, Пикаса, Дирера, Ван Гога. Свако од тих платана је непроцењиво, јер носи печат генија који га је створио. Сада замислите човека који би узео четку или спреј и почео да шара преко тих слика. Шта бисмо рекли за њега? Не бисмо га послали у затвор, него у лудницу, јер само безуман човек би се усудио да улепшава дело које је већ савршено.
Али ако тако чувамо слике људи, шта тек да кажемо о делу самога Бога? Јер тело човеково није наше власништво – оно је платно које је осликао Творац. Свето Писмо каже: „Не урезујте знаке на телима својим, нити правите резе по себи“ (Лев. 19, 28). А Свети апостол Павле пита: „Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији живи у вама? Ако неко разори храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви“ (1. Кор. 3, 16–17).
Свако ко тетовира своје тело као да каже: „Оно што је Бог створио није довољно, ја ћу да поправим, ја ћу да улепшам.“ Али ко је човек да исправља Творца? Ко је глина да приговара Грнчару? То није улепшавање – то је скрнављење, изобличавање Божјег лика у нама.
Наше тело је храм, а храм се не шара и не прља. У храму се пале свеће, приносе молитве и дарови Богу. Тако и наше тело треба да остане чисто, да буде достојно да у њему пребива Дух Свети.
